Ritam

publiku i graded famu o „dvojici koja su bolji Stones-i od samih Stones-a”. Jer ljudi plitkog uma nisu dozvolili postojanje mogućnosti da neko drugi sem Richards-a svira takve gitare, da se iz muzike nekog drugog sem Stones-a cedi takav znoj i takva „mast”. I nije bilo teš ko prevariti prosečnog obožavaoca „Velike usne da je, recimo, „Keith Can’t Read” jedna od pesama sa „Steel Wheels-a”. Reakcijaje uvek bila „Pa da, sjajno. Kako Stones-i uopšte mogu biti loši”. Ali vraga, to su bili Chuck i Dan. - Ne znam šta da mislim o tome. Ne znam šta da kažem... Jer svi ti Dylan-i, Van Morrison-i, Stones-i, svi oni žive u senci sopstvene slave, mada još uvek rade nešto što je u redu. A ljudi koji čeznu za svojom prošlošću veruju da im je ovi mogu vratiti. Kasnije uviđaju da je to nemoguće i onda se okreću novijim stvarima, što je sreća i za nas. A mnogo ljudi vas poredi i sa Neil Young-om. - Ne moraš imati mnogo mašte pa da pored svog tog visokog, pijanog pevanja i opasnih gitara, zaključiš kako stvar liči na Neil Young-a - sa puno prezira promumlja Chuck, a na komentar da je prošlogodišnji Young-ov LP „Freedom” pokupio sve najbolje kritike, nezvanično ponevši i titulu najbolje ploče Neil Young-a svih vremena, Chuck se iskezi pokazujući svoje od metalnih ojačanja blistavo zubalo i cinično procedi ne dozvolivši mi ni da završim započeto - I slepa kokoš ponekad nade zrno... Koje je možda moglo biti i vaše, jer se nalazite u istom „dvorištu”, jedni protiv drugih - konkurencija. - Ne mislim da su oni nama konkurencija. Kao što sam i rekao, oni jesü start majstori, ali start majstori, jedna druga generacija koja sa nama nema nikakve veze. I ljudi koje oni oduševljavaju verovatno su se njima oduševljavali i u vreme Woodstock-a, a ja nisam... Ali skoro kao da i jesam... Ustvari, ja sam tamo roden, na Woodstock-u. Šta? - Ništa, ništa... I nastaje tišina, napeta i duga. Chuck po ko zna koji put provlači ruku kroz kosu i namešta se na stolid, a je se prisećam večeri kada su рге oko godinu dana u ovom istom Town And Country Club-u Green On Red bili na sceni i svirali, ili je možda bolje red borili da se sastave. Promoyisali su tada „Here Come The Snakes” na čije se pojavljivanje čekalo mesecima zbog bankrotstva prvobitno planiranog izdavača, Red Rhino, i transfera u redove China Records-a, ali i snimali „živi” album koji je odmah kada se pojavio otkrio podosta o pomenutom 7. aprilu 1989. - na omotuje pisalo „Dobrodošli u najgoru noćnu mom Dan Stuart-a”. - Da, nije to bilo veče koje se može nazvati uživanjem, koje je bilo lako prebroditi. Nije to bila šetnja po parku... Bila je to teška noć... Nekoliko puta smo pogodili suštinu, pa smo se zatim zateturali tražeći nešto; vratili se na noge. Kao rezultat toga „živa” ploča je prilično uzbudljiva Što sam koncert пце bio. Uzbnđepje je nedostajalo jervi niste uspevali da prenesete sve ono što je „Here Come The Snakes” nudio atmosferu, raspoloženja. - Ta pločaje nastala u jednom vremenskom periodu i sve što se tada dešavalo mi smo uspeli da uhvatimo na traci. I onda, skoro godinu dana kasnije, kada smo bili na sceni, od nas se očekivalo da prenesemo ono što smo dali na plod. Ali to je nemoguće. Ja nisam mašina Ш vam je taj material možda dosadio? - Ne nije nam dosadio, samo smo ga pustili da živi svoj život, da se menja, prilagođava, propada, ili šta već. I odmah se, pored svega, okrenuli narednoj ploči. Imati tri ploče na tržištu u roku od samo šest-sedam meseci je više nego nekalkulisana odluka, Instinkt, ili potreba da se uzvikne „Ovog puta ne mogu pogrešiti” u naslovnoj „This Time Around”. A ovim LP-em je nekako i osporena tvrdnja koja se pojavljuje na omotu, gde odgovor na pitanje „Zasto sviramo?” glasi „Jer smo i suviše lenji da radimo, a suviše nervozni da krademo”. Po stepenu muzičke produktivnosti nikako se rte bi dalo red da su Dan i Chuck lenji. - Da, izgleda kao da smo bili veoma zauzeti, ali zapravo nismo, jer mi ploče pravimo jako brzo. Veoma smo efikasni u tome. „This Time Around” je nastala za samo deset dana, ili ako više voliš - jedna pesma dnevno.

Jedna dobra pesma dnevno, bilo da je to „The Quarter”, „You Couldn’t Get Arreted”, „Foot”, „Cool Million” ili suicidalna „Good Patient Woman” „Tri sata je ujutru a ja ne mogu zaspati Znam da sam u govnima, da sam duboko u govnima O ne, o ne...” „...Sunce se diže, ja čistim svoj pištolj Sa ovim košmarom još nije svršeno Nadam se da si se dobro provela...” Deluje kao neki rep, kao nastavak sumomog oseéanja sa „Flere Come The Snakes”. - Ne znam, nova ploča ima vise nekog pozitivnog stava, neka vrsta zdrave ploče koja jejoš uvek i prilično gorka. To je evolucija, prelaz ka pozitivizmu. To je svakako prelaz ka pozitivizmu ako se posmatra sa vizuelne strane. Umesto ranije sekire i krvi, sada je na omotu ploče Green On Red „samo” tetovaža, na napetim venama prošaranoj podlaktici - „Bom To Lose”. - Fotograf iz New Orleans-a je snimao po komšiluku i došao je sa ovom slikom koja nam se svidela. Ništa ne znači... Žao mi je, ako sam ikog razočarao - nervozno odbrusi Chuck, a onda kao da se predomislio nastavi - Postoji nešto mnogo privlačnije i interesantnije u onome što je na ivici, nego u onome štoje obično i svakodnevno i čvrsto na zemlji. To su stvari koje mnogo češće i lakše primećuješ. Ja ih primećujem. Primećuješ ih? - Svakako. Ako, na primef, na ulici vidim propalicu koja gura kolica iz samousluge natovarena svakakvim dubretom i glupostima, sigumo da ću pre primetiti njega nego... nego još jednog yuppie-a u fraku.