Ritam

BOB MOULD - „Workbook” (Virgin)

Well, the silence in this house It echoes in this house I pull myself together, say „Today I will get out”

Tišina u ovoj kući Odjekuje u ovoj kući Pokulavam da se sredim, kažem „Danas ću izaći napolje”

(„Lonely Afternoon”, LP Workbook)

Očigledno je, da su dešavanja oko prestanka postojanja Hüsker Dü, deprimirajuée uticala na Bob Moulda, Vile nego očigledno, jer je neposredno posle raspada grupe odlučio da prekine da se bavi muzikom i pronađe stalan posao na nekakvom arheološkom nalaziltu. Zahvaljujući, možda, proviđenju, taj posao nije dobio, posle čega se povukao na svoju farmu udaljenu oko sat vožnje od Minneapolisa. 18 meseci provedenih u izolaciji rezultirali su solo albumom „Workbook”, ekspresijom njegovog tadašnjeg stanja. Čak ni u takvim trenucima, Mould nije bio vođen samo osećanjima, veé analitičkim odnosom prema sebi, okolini i onome Ito mu se dogada. To je ujedno i bila jedna od osnovnih različitosti izmedu Grant Harta i Moulda, na kojima se bazirao Hüsker Dü tower high. Dok se Hart bavio osećajnijom, melodičnijom stranom HD, i bio okrenut unutralnjim slikama, Mouldove pesme su svaka za sebe bile male opservacije sveta koji ga okružuje; i upravo je Hüsker Dü bila ta linija koja je spajala senzitivnog Harta i intelektualnu figuru - Moulda. Svako ko je gledao nastup Hüsker Dü, može bez griže savesti umreti od smeha na ovo „intelektualna figura”, jer se pod tim pojmom obično ne podrazumeva Neverovatni Hulk koji divlja po bini sa ostatkom svoje gitare urlajući nerazumljive reči. Čovek koji već

dugo živi u Minneapolisu i koji je svašta iskusio (računajući i ozbiljne problème sa piéem), koji je proglašen „glasom američke agonije”, svoj život je poistovetio sa matičnim gradom, industrijskim čudovištem. I zato njegove HD pesme zvuče urbano i znatno hladnije od Hartovih. Do sada priča o Mouldu deluje kao priča o hladnom posmatraču, meduüm, on je neizlečivi melanholik, ličnost koja impulse iz spoljašnjeg sveta nije propuštala kroz filter dubokih ličnih osećanja - kao Hart - već se pridržavala osnovnih načela sa početaka karijere; želeo je da pokaže srodnim (i onim drugim) dušama svoje viđenje. Posle devet godina zajedničkog rada, došlo je do razilaženja u mišljenju, pojavio se (realni) strah od mogućnosti da ime Hüsker Dü počne da upravlja njima, ali to je već neka druga priča. Kao posledica šoka zbog kraja HD i nakupljene tenzije, nastalaje ta potreba za apsolutnim karantinom suočavanjem sa konfuznim samim sobom. Pošto je Mould рге svega muzičar, tu presiju je izrazio kroz ovu ploču, na kojoj je takođe ostvario neke muzičke ideje koje nije dospeo da završi u Hüsker Dü. Za „Workbook” se može reći da je donekle nepovezana, „pregusta” ploča - Mouldove pesme su uvek bile kompleksnije, i u ovom slučaju je to otežavajuća okolnost. Nedostaje vezivno tkivo izmedu pesama, koje su (svaka za sebe) previše složene da bi zajedno mogle funkcionisati kao album - tako, „Brasilia Crossed With Trenton” zvuči kao posebna ploča, „See A Little Light” kao A-strana singla umetnutnog u album... Ove primedbe se odnose samo na površinu pesama, na prvobitni oplti utisak izazvan njima, bez dubljeg zalaženja u njihovu strukturu. Ta prividna neuravnoteženost dinamike i intenizteta proizilazi iz različitosti načina pristupanja jednom, za njega, univerzalnom problemu: iz nemogućnosti da se izolacija, sumnja, grešnje, bol i povređenost, pojmovno formiraju kao jedna reč. Mouldova muzika je naizgled depresivna i melanholična; torn utisku doprinosi potisnut bes koji je prožima i oscilira nikada ne dostižući tačku emptivnosti. On je povređen zbog prošlosti i sadašnjosti, ali ni u najkritičnijim trenutcima ne izlazi iz oklopa svoje samokontrole i samoodbrane. Iz straha da ne bude (ponovo) razočaran ili Otriven, povlači se u sebe do granice egoizma; on sedi u sigurnoj osmatračnici posmatrajući svèt oko sebe i birajući šta će ga pogoditi. Njegov odnos prema događanjima (i njemu samom) je ispunjen nekom vrstom cmog humora, ironijom koja ponekad prelazi u cinizam: „izgleda da će padati kiša neko vreme; mislim da ću morati da ostanem unutra; praveći sendviče sa buterom od kikirikija i plačući;” („Composition For The Young and Old”). Bez obzira na to koliko se sve to može činiti otvorenim, koliko Mouldovi problemi i unutrasnja borba mogu izgledati dostupni svakome, „Workbook” je to samo delimično. Mould nikada neće biti otkriven do ogoljenosti, suština njegovih problema nije dostupna ni njemu samom, i njegov mali rat još nije završen. U trenutku zabeleženom na ploči, kao da život nije postao ništa lakši za njega: „Možeš ići kroz život, imati težnje i snove, sa osnovnom idejom da će se nešto ispuniti, samo ako to nešto želiš dovoljno snažno. A onda moral platiti za to”. Mould kao da nije u stanju da se izbori sa teretom koji ga pritiska, on jol uvek sumnja, traga za nečim što ni sam ne poznaje. „Da li će mi biti uslišena želja, ako kažem šta želim? Da li ću morati da platim? Želim snove pune svetla, za iznenadenje iz bunara želja.” („Wishing Well”) „Workbook” je povratak i konačno ustoličenje Moulda kao jednog od najvažnijih autora američke rock muzike proteklog desetleća; ploča koja nosi snažan lični pečat već proživljenog. Nije važno da li njegove pesme zvuče kao produžetak Hüsker Dü („Whichever Way The Wind Blows”) ili kao Ikola gitare („Sunspots”) - Mould je (uz pomoć Anton Fier-a, bubnjara Golden Palominos, i Tony Maimone-a, basiste Pere Übu) uspeo da dokaže da je Još uvek čudovište na gitari” (Grant Hart) - citât završen) i da se ključ za spasenje nalazi u rečenici - nije sve tako crno, možda je jol göre...

Janja Bobić

ОЏа Miletić