Ritam

To što je shizofrenija o kojoj je riječ ovaploćena u samom djelu Joy Division, ne tjera nas da prekapamo po „psihopatologiji” lana Curtisa i omogućava nam da o njoj (o shizofreniji, raskolu) govorimo a da ne govorimo o smrti. Svako poravnanje duga za nas podrazumijeva blagodamost dužnika, štaviše - život u Ijubavi, Erosu, kao smisao. Zato će i naša riječ o Joy Division biti usmjerena ka onoj žudnji za životom koju smo zazvali na početku.

PLOČE: - pre izlaska albuma „Unknown Pleasures” bilo im je sasvim sve jedno da li ih neko zna kao Warsaw ili Joy Division; takvih nije bilo prevše, u svakom Bili su NEZAVISAN bend, u pravom smislu te reči. Na prvoj ploči bili su rokenrol bend, na drugom albumu pop grupa, a pojavom dvostrukog, poluživog, albuma „Still” završili su svoju karijeru kao stadionski mega-bend. Tek po svom nestanku u JD obličju postiyu kult, koji svakim novim izdanjem svojih ploča i pojavama raznih piratskih izdapja, postée opšte potrošno dobro.

Haos, prvobitno, prekosmogonijsko ishodišteili stanje svijeta, potencijalna energija kojom i iz koje se kosmos stvara, oličavao se u koncertnom, „živom” tijelu grupe od samog početka. Kako svjedoče njihovi koacertni zapisi - a piratska izdanja nam omogućavaju da grupu ponekad pratimo iz dana u dan: iz Amsterdama („Solitary Demands” EP, kaseta „Last Will”) u Eindhoven („Effenaar Album”) pa do Pariza (kaseta „Nordland”) - oni ne samo da nisu poznali nikakav repertoarski i skoro nikakav svirački razvoj, nego je grupa cijelo vrijeme bivala skoro užasna S vo vrijeme tokom kojeg je izvodena „Warsaw”, od privih ili odbacivanje starih radova - bio je zametnut, a nastajanje pjesama kao da nije bilo ni u kakvoj vezi s uzvišenim redom kojim su se nizali „Transmission”, „Lfnknown Pleasures”, „Love Will Tear Us Apart”, „Closer” i „Atmosphere”. U sveopštem bezobličju, jedino je ova posljednja pjesma imala povlašten položaj: njome su Joy Divisin koncerte otpočinjali. Tog nesmisla lan Curtis nije bio nesvjestan, uostalom sam ga je pothranjivao; od grešaka u „Disorder” do insistiranja da ona upravo takva uđe na živi album koji je isprva trebalo da izade samo u Njemačkoj i kome su kasnije dodani stari snimci i nazivi „Still”. Od klasicistički čiste uzvišenosti „Closera” do njihovog smiješnog izgleda i padanja na bini u nesvjest, koje je utjelovljivalo Curtisovo duhovno nasljeđe najvećeg autodestrukta rocka - Iggya Popa, šamana samoprezira. No kod Popa je to bilo stilsko sredstvo, uza sav teret koji je ono donosilo, sredstvo s kvalitativnim rezultatom, a kod Curtisa - epilepsija. Tako se i njegova vidljiva i opipljiva borba s demonima na bini otkrivala kao „savršena” svrha haosa o kakvoj govori jedan naš savremenik, Stefan Sandžakoski, i u kakvu je stupio lan Curtis: „u demonosferu duhovne prevlasti i duhovne prostitucije (...) u život za smrL” Uživo, Joy Division su bili bijedni do bola.

LIČNOSTI: - da li epilepsÿa i preležana cerebralna paraliza Цј odlučujući umetničko-vizionarsko-pokretački faktor koji i mnogo godina kasnÿe omogućava ozbUjno klimapje glavom, Ш je sve ono uz šta se mogu vezati atributi svetla, zabave i dobrog raspoloženja, samo disko dubre čjja je prolaznost deGnisana vekom trajanja ploče na top listama? Da li je moguće da su se Ijudi koji su stajali na ovakko oprečnim, zašto ne, životnim, stavovima, mogli ikad zapravo složiti - ili je pametnÿi (deo) uvek popuštao? A, možda, pametnijeg nÿe bilo, u torn smislu - možda je, u

svakom pogledu, jači potčipjavao sebi slabÿe. I, normalno je da to oni nisu mogli podneti. Citav svoj, preostali, život proživeće tražeći šansu za osvetu. Uostalom, svi sem sirotog lana su vrlo dobro računali. Ko zna, možda bi ga, i da nÿe uspeo u vzivapju samrtne kravate, izbacili iz grupe, kada bi uočili da im postée smetiya u njenom promovisapju u nešto „zaista veliko”. Koliko je fascinantan način na koji se Curtis uvek poistovećivao (a, uvek će tako i ostati) sa Joy Division, ipak imao primera u rokenrol istoriji, toliko je fascinantan i napor ostatka JD da uspeju „potpuno sami”, odnosno, samo oni i njihova diskografska kuća, bez senke „one budale koji je hteo da peva samo o onome što vidi i oseća”. I dok se nikad, verovatno, neće razjasniti da li je Curtis u svom stvaralastvu bio sebičan, opsednut, nemoćan, ili čak i lud, ostaće čipjenica da je, nesvesno (mada bi, više nego fantastično, bilo da je upravo suprtono) odigrao žrtvenu ulogu Ifigenije u uspehu, ne samo svojih bivših drugova koji to nikada neće priznati (uostalom, njje li, jednim od postao bas Odisejkoji je požurivao žrtvovanje), već i uspehu DRUGACIJEG načina razmišUanja i pravljenja pesama.

Kozmogonija kojom se haos živih nastupa razrjesavao i u kojoj je iz rocka nastajalo nešto što je u sebi nosilo cjelokupno mističko iskustvo Zapada rekapitulirano i pripremljeno za „korenite metamorfoze i žrtve” (rijeä umnogome srodne osobe, Leonida Šejke), zahtijeva aktuelizaciju lan Hunterove defmicije rocka kao „igre onog koji gubi”. Kada u njoj poznamo odredenje neuroze koja ni po čemu ne odstupa od one kakvu, na primjer, daje Lawrence Kubie („Neuroticno je smetnja za stvaranje”), postaje jasno da je niz koji je vodio od „Transmission” do „Atmosphere” bio procès očišćenja koji je završio u trenutku kada „videsmo sebe kao nikada pre/sliku trauma i izopačenja”, dakle kada je katarsični i stalno obnavljani koncertni ritual doveo do „bistrenja” koje nam „Closer”, zaključno s citiranom „Decades” dokumentuje. Nije ni bilo za očekivati da će onaj koji je „Unknown Pleasures” započeo stihom „Čekam da vodič dođe i za ruku me uzme” svog vodiča otkriti na slici s koje se, izmjenom rastuće, božanske („obmute” u uobičajenom rječniku) Perspektive u dubinsku, izmjenom koju je izvršio renesans, vodič nije vise projavljivao, nije dolazio nego pozivao na put ka sebi, u niâm odredenu iluziju beskonačnosti. A kada „umetnost zaboravi sakralni jezik simvola i tretira plastično „religijske terne”, duh transedentnog vise ne prelazi preko nje”, piše Pavle Evdokimov. Pogledamo li omote oba albuma koja su Joy Division izdali, razvoj je još uočljiviji - a muzikaje krunski dokaz; za razliku od „Unknown Pleasures”, „Closer” ni u jednom trenutku ne opstaje kao rock ploča, mada čak i unutar njega djeluje razvojna linija, uočIjiva i u opreci između prve i druge strane ploče. Ovamo, snimak posljednje poruke umiruée zvijezde sa prvog omota smjenjuje oštra i stroga, poput Dürerove grafike, slika oplakivanja Hrista na drugom, a s njom i ključna aporija („...Nema reči da objasne ni delà da odrede...”, „The Eternal”) o smrti koja daje živoL Tada, kada krst vise nije znamenje saveza neba i zemlje, nego objekat umjetničke manipulacije, jedini put na koji nas je lan Curtis i mogao pozvati u „Atrocity Exhibitions” („...Ovo je put, ukoraä.,.”) bio je u „Pustolinu” („Wilderness”), „do zatvora krsta”: „dole niz stepenice u zemlju niâju”.

56