Ritam

kađa nastaju prve prave telelvizijske serije. Njihovo prenošenje na veliki ekran nije novost, neke su doživele i prave kinematografske serijale, kao „Zvezđane staze” (Star Treks, 196688) sa šest igranih fihnova od 1979 do 1992. Neke su reinkarnisane kao filmska remek-dela, kao što su to „The Untouchables” Brajana de Palme (1987), sa angažmanom vodećeg dramskog pisca SAD Dejvida Memeta u uloci scenariste. Neke su poslužile samo kao predložak za parodiju, kao ,J)ragnet” Toma Mankijeviča (1987) sa Denom Ejkrojdom kao scenaristom. Pominjući njegapodsećamo se i na druge članove TV šou programa ~Saturday Night Live”, koji je dao neslavan ali iuspešan prilog finansijerima njihovih junaka koje je tumačio tandem Majers-Karvi u filmu ~Wayne’s World”. A sada se vratimo u antičku Grčku. HERKUL I KRISTL PRE NEKIH 2300 GODINA stanovnici Atine, Tebe, Mikene, Sirakuze i drugih polisa uživali su u rapsodovom opevanju dvanaest Herkulovih podviga, nekolikim lukavstvima kojima je Sizif izigrao Smrt i odlazak u Podzemni svet, te putovanju Jasona i Aj-gonauta i njihovom potragom za Zlatnim Runom, Mit je imao varijacije, ali od Ponta do Gibraltara znalo se da je Ahil Ahajac a Hektor Trojanac. Tako i mi, od Beverli Hilsa do Vladivostoka (dužim putem) znamo da je Kristl dobra, a Aleksis zla. Ali, od serijala kao što su ,JDalas” i ,JDinastija” još nisu nastali filmovi, što ne znači đa neće, baš kao što ni svi mijtovi nisu pretočeni u dramsku formu, ili barem mi za to ne znamo. TV serijal je deo kolektivnog iskustva, pa i „kolektivnog nesvesnog” kao definicije mita. Klinci u prvom razredu osnovnih škola nemaju pojma ko je Kriger, ali znaju da je loš,

znaju da su Šurda i Firga neke smešne spodobe, znaju da su „Bolji život” i „Srećni Ijudi” svakog poneđeljka mogli da budu zajednička tema za razgovor sa bilo kojim vršnjakom. Pre dvadesetak godina to su bili Janošik, Sanđokan, a na domaćem terenu Burduš, Lepi Cane, Roko Prč, Dimnjačar, Agent Šojka, Mara Lukšina, Papundek, Pegula, Paja i Jare. SVako od ovih imena nosilo je određeni sklop značenja, vrednosti i važnosti, izvestan životni model i stav, neŠto što je bilo poznato svakom - i ne dao Bog da ne znate ko u „Otpisanima” govori „пе sam pio, gos’n šefe, ne okušam na službi, doktor mi prepisao za žgaravicu”. Bili biste potpuno ~out”. U stvari, bnili biste kao staii Grk koji ne zna zašto nekog malog, ružnog, zlobnog sugradanina zovu Terzit ili zašto momka koji se užasno dere zovu Stentor. To je bilo neŠto Što „svako živi” zna, i ta će se priča ponavljati dok je sveta, televizije i rapsoda,. I ako je u našem pamćenju produkcija hi relevantna TV studija TVB, TVZ, TVSa) uspela da ostavi takav trag, kako И je tek u postojbnini televbizije? Naravno, moguće je da smo neke serije mrzeli, moguće je da su nas nervirale jer su glupe a imaju toliko vatrenih obožavalaca, moguće je da ih čak nismo ni gledali; posle dvadeset godina na delu je fenomen zvani „optimizam pamćenja”, zbog kojeg i najhladnija zima u ЖА izaziva tople uspomene. TV serije koje smo gledali kao deca, ili koje su gledali naši roditelji te su u razgovora znali da usput pomenu neki od likova - postaju nam drage. Ali, to ipak nije dovoljno za veliki ekran. Rapsodi su pevali po trgovima u običnim danima, tragičari su igrali svoje đrame u amfiteatrima na velike praznike. Rapsodova pesma je mogla biti plata za prenoćište koje ste mu vi i vaša porodica dali, uz nešto hrane i pravo da se smlači kraj ognjišta; tragedija je bila kolektivno, katarzično, svečano i mistično iskustvo. Televizijska serija traje kraće ođ sata i presecana je reklamama: film je nešto više od života i predstavlja svetlo u tami. Seriju ćete konzumirati za nedelju đana ponovo, film ste doživeli na taj način samo tada i nikad više. ZLATNO RUNO ZATO INEMA „SVEŽIH” SERIJALA u predlošcima za filmove. Serija mora da đobije patinu i ато, mora da izazove pozitivne emocije, mora da anulira naš kritički odmak. Мога da se nađe pravi momenat iz života junaka koji će nam biti predstavljen u tih dva sata filma, mora se sto dvadeset epizoda „Begunca” sabiti u jeddan film, i imati na umu da je poslednju epizodu, eitovanu 19. avgusta 1967. pratilo 30 miliona Ijudi, odnosno 72% TV gledalaca te večeri. Od tada je prošlo skoro trideset godina, ispunjenih sećanjem na jedan serijal o afirmaciji pravde, nakon kojih je snimljen film o dvojici Ijudi, Doktoru Kimbelu i Šerifu Žeradu; obojica su junaci, obojica imaju isiju, obojica su na strani dobra, samo što jedan pokušava đa uništi đragog - kao u gračkoj tragediji. Izgleda da je starost serije jedan od ključnih faktora. kPosle uspeha serije „Tvin Piks”, film pod istim naslovom je übrzo snimljen i još brže propao. Verovatno zato što nije težio afirmaciji bilo čega osim samog reditelja - Dejvida Linča. I tako, kada bude prošlo mnogo godina, možda će se filmske verzije „Muzikanata” i „Ljubavi na seoski način” vrteti, sa novim glumcima, u našim bioskopiraa, možda će „Kamiondžije” krenuti u potragu za Zlatnim Runom. Možda ćemo ili tada save - ko zna! - voleti i ceniti. Možda i mi dobijemo Runo, kada prođucenti budu dobili Zlato.

Boško MILIN

57