RTV Teorija i praksa

režiju! Mislim da je to bila prilično velika hrabrost. Jednostavno, jednog dana su mi urednici rekli da pročitam i da vidim da li bih ja to režirao. U to vreme ja sam važio kao reditelj koji radi uglavnom drame elektronikom i kombinaeijom filma. Taj potpuno nepoznati žanr mene je zainteresovao. Ja, inače и sebi nosim ljubav da se upuštam и nepoznate stvari. M. J. ; Privlači te draž novine? A. Đ.: Strašno! Jednog dana kad se bude pravio nekrolog о meni ljudi će se, recimo, setiti da sam ja poceo od jednog žanra koji se zvao zabavna muzika, pa sam napravio čitavu seriju emisija narodne muzike sa pevačima ■ i folklorom, da sam, recimo, radio i kviz, i humorističke serije, i drame i liriku, dečije emisije, obrazovne i reklamne emisije. Jednom rečju, sve! A falio mi je takozvani serijski akcioni žanr. To do sada nisam radio, kao sto nisam radio ni već (moj vapaj !) sportske prenose . . . Shvatio sam da mi se pružila sansa da napravim priču о svojim vršnjacima. U to ratno vreme moj je brat bio skojevac. Ja sam rastao pored skojevea i sačuvao sam neka sećanja na to vreme ... Dok sam čitao scenario, bila je jedina dilema и meni. Ja sam tada jasno znao: imam dve moguénosti da se opredelim, ili ću praviti akeionu dramu и kojoj će akeija biti suština, ili ću pokušati da pravim jednu seriju sa atmosferom i psihologijom jednog vremena koje odlično pamtim. Тако sam merio scenario . .. Zao mi je što и njemu nisam našao dovoljno raaterijala . . . Mislim da bih neuporedivo bolje prošao kod kritičara da sam mogao da napravim jednu psihološku, nešto suptilniju seriju. Da, ali zato bi publika, možda, bila manje zadovoljna, jer ona i te kako ceni na televiziji ovo Sto se zove dementami humor, dista akeija ili tako nešto . .. Moja dilema bila je: mogu li da napravim nešto dobro, i ako to nisam mogao tada, još uvek se nadam da éu

sačekati nastavak ove serije, ili пеки drugu seriju, и kojoj ću upravo dati vrednosti atmosfere i psihologije .. . M. J. : Najveća opasnost и radu reditelja jeste oslanjanje na rutinsku sigumost rešavanja problema. Mislim da si ti и dramaturškom postupku, koristeći intencije urednika, üspeo da pronalaziš ključne tačke, da ih razrešavaš uverljivo, da ti se stvarno veruje . . . Mislim da je ključ uspeha serije na toj tački. A. Đ.: Nije dovoljna samo dramaturgija. Potrebno je pronaći glumce koji će deiovati autentično; potrebno je pronaći prave Objekte. Danas teško rnožete na beogradskim ulicama übedljivo snimiti kadar onog Beogradaod рге tridesetak godina. Pogledajte šume antena, more saobraćajnih znakova, automobila koje ne možete skloniti. Beograd je postao jedna ogromna garaža ... Svi punktovi su izgubili onaj izgled koji pamtimo iz ratnog vremena. Zato, kažem, da bi se došlo do uverljivosti potrebno je pronaći sitnice koje eine karakteristiku jednog vremena i jedne epohe, recimo ljude koji će biti obučeni po ondašnjem običaju, frizure, neke sitne uzrečice, neke ljude и trećem planu koji će naići sa nekim zembilima kojih više nemamo ... ; dati upravo оно autentično. Dovoljno je da jedna sitnica promakne, da se negde и trećem planu pojavi neki »fića« i da cela iluzija, cela priča odjednom padne . . . M. J.: Mislim da reditelj mora da sačuva izvesnu radoznalost, da rađeći saznaje, otkriva novo i da time savladava rutinerstvo i ziheraštvo, da nadgraduje prve asoeijaeije . . . I na kraju još jedno pitanje; šta i kako dalje? A. Đ. : S obzirom na moju funkeiju, a ja sam zapravo samo jedan službenik Televizije, sve te stvari su van moga uticaja, и planu dugoročne ili

149