RTV Teorija i praksa

nije glumio, ali пеке su ličnosti ostale upečatljivije od bilo kojih sto ih je istorija do sada dala. Gledaoci su na istom kanalu pratili i neobičnu studiju о porodičnoj kulturi »Jedna američka parodica«. Kamera je pratila prave ljude u scenama raspoloženja i brige. Oni su vrlo brzo kratko vreme zaboravili na kameru i mikrofone. To je bila Ist i n a u doslovnom smislu. Program koji je pred američkom publikom, medutim, najbolje otelotvorio film istine —jesu emisije reditelja Frederika Vajsmana. Sedma od njih, »Sud za maloletnike«, izazvala je posebno interesovanje. Ovde je kao i u svojim ranijim radovima (»Bolnica«, »Zakon i red«, »Srednja škola« ), Vajsman je uperio svoju oštru kameru na jednu američku instituciju. Bez komentara, bez direktnih intervjua ili bilo kakvog objašnjenja, Yajsman je postepeno upoznavao gledalište sa ovom mstitucijom. Uobičajeni postupak u sudnici u Memfisu nije bio onakav kakav je publika pretpostavljala da će biti. Oni koji odgovaraju pred zakonom, osećaju se zbunjeno i uplašeno i vrlo brzo reflektuju ista osećanja koja pokazuju roditelji i deca u filmu. Razumljivo, Vajsman je baš takva osećanja i želeo da provocira kod publike. Suvoparan stil reditelja, statična kamera, neverovatno dugački kadrovi, krutost i reporterski pristup ne bi smeli da se zamene sa pretpostavkorti о nekoj kompletnoj objektivnosti. Svaki umetnik sam bira svoj stil. Ovo je presudan momenat u osvetljavanju kritike protiv ranijih Vajsmanovih filmova i protiv filma istine uopšte. Značajno je da je slična kritika bivala cesto uperena i protiv informativnog programa televizije. Zamerke se odnose na pokušaj izbegavanja jednog stava, određeno mišljenje »izgovorom«: biti neutralan. Neko možda smatra da na to ne treba stavljati primedbe. Vajsman, naravno, ima svoje određeno mišljenje, kao što ga ima svaki stvaralac filma istine i, uostalom, svaki gledalac. Bez određenog stava ne može se ništa videti. Kamera se mora negde postaviti. Naravno, neki uglovi videnja su vise odmereniji, objektivniji, nego neki drugi. Konačno, nije bitno kako je svet kamerom uhvaéen, jer se mora obaviti selekcija, materijal srediti i objaviti. Jedan nemontiran film mogao bi da traje pedeset i sto časova, ali bi odnos prema tako uzetom materijalu bio pogrešan.