RTV Teorija i praksa
DOGAĐAJI PORTOROŽ 1976.
Ana Šomlo
Ovogodišnji televizijski festival „Portorož 76.” po svojoj koncepciji razlikovao se od prethodnih. Program namenjen stranim gostima prikazan je u toku dva prva dana, Ovu selekciju sačinjavala je šezdeset i jedna emisija. Oko četrdesetak posmatrača, iz osamnaest zemalja sa tri kontinenta, zainteresovani i izborom nacionalnog dela festivala, produžili su svoj boravak u Portorožu do podele nagrada. U ovoj selekciji emitovano je osamdeset emisija svrstanih u tri kategorije: obrazovnu, informativno-dokumentarnu i kulturno-umetničku. Prikazane emisije ove godine nisu prema propozicijama morale biti premijerne, kao što je to, bar u 50% produkcije svakog centra, do ove godine moralo biti. Tako su uglavnom vidjene emisije koje su već prikazane u redovnom programu jugoslovenskih TV stuđija. Medjutim, kako je Portorož smotra naših osam televizijskih centara, ovo je bila prilika da se vidi šta pojedini centri emituju, da se sagledaju dometi jugoslovenske televizije i održi niz stručnih i profesionalnih skupova i razgovora. Veliki propust Festivala, po izjavama mnogih, i dalje je što se ođržava van domašaja publike što deluje protivrečno tendencijama jednog sredstva masovnih komunikacija i dovodi u pitanje njegovu svrsishodnost. DOMETI I PROPUŠTENE ŠANSE U razgovorima autora i kritičara, održavanih nakon projekcija, rečeno
је da „prave” televizije nije bilo, jer pravi savremeni TV program podrazumeva kontakt emisije tipa Kino-oko } - Slobodna srijeda, Od glave do pete i sl. Odsustvo ovakvih programa obrazlagano je dužinora trajanja i tematikom, provociranom odredjenim dogadjajem i trenutnom inspiracijom koji bi u Portorožu, izgleda, gubili svoju aktuelnost. Propuštene šanse očigledne su i u obrazovnom delu portoroške selekcije, gde je prikazano samo jedanaest emisija, bez učešća svih centara. U našoj sredini, gotovo da je prenebregnuta prava funkcija i mogućnost televizijske edukacije. Prikazane emisije bile bi prikladnije dećjem i naučnom programu no onom čiji naslov i obavezu nose. Ipak, ako se zanemare čak i činjenice pogrešnog izbora, oćigleđan je sveži dah i ozbiljniji profesionalni nivo od onog koji smo do sada gledali u Portorožu. Tako se mora zapaziti da televizija, prateči impulse života, ponekad igrajuči ga, a prikazujući stvarnost i glumeći je, nije portoroškom selekcijom otkrila samo svoje propuštene šanse, već nagovestila i znatne nove mogućnosti. U pojedinim emisijama granice dokumentarnog i igranog gotovo da su nevidljive. Drame su delovale kao istiniti dogadjaji, snimljeni skrivenom kamerom, a reportaže su nosile u sebi ležernost dobre glume. Dakle, sa monitora u auditorijumu zračio je život, igran ili ulovljen, a
201