RTV Teorija i praksa

(preko trećih lica) da prikaže da če neko ponašanje biti nagrađeno, odnosno kažnjeno, ali ne može, kao porodica, da se direktno obrača. Četvrta strategija je uvežbavanje raznih načina ponašanja i u porodici se za to često stvori prilika. To TV ne može. Peta strategija je usmerena na dete kao jedinku. Porodica može, a TV ne može da prizna sposobnosti deteta i udovolji njegovim potrebama. Npr. račun: TV može da pokaže, ali nikad nije sigurna da je dete shvatilo i da je u tom momentu uopšte zainteresovano temom. Pošto davanje primera spada u primarne sposobnosti TV kao faktora socijalizacije, članak se bavi temama iz programa i njihovira uticajem na decu. U antisocijalnom ponašanju utvrđeno je da emisije sa nasiljem povećavaju agresivnost kao i stepen tolerancije prema agresivnosti (iako nije utvrđeno koliki je taj stepen). U prosocijalnom ponašanju se najviše istražuje. Serija Ulica Sezam bila je predmet tri studije. Ispitivanja su vršena na deci pretškolskog uzrasta. Uticaj postoji ali je ograničen. Deca primaju prosocijalne sadržaje i prihvataju način ponašanja, ali ga primenjuju u situaciji koja je potpuno slična onoj na TV. Istraživanja su pokazala da TV utiče i na stav prema drugim rasama i manjinama. Kod polova, orijentacija je na isti pol. Autor smatra da postoji malo dokaza da TV u SAD ima udela u socijalizaciji američke dece. Prosocijalna ponašanja, možda zbog nedostatka odgovarajučih programa u SAD, ne mogu se smatrati dokazanim. Ceciiija fon Fajlicen REZULTATI SKANDINAVSKIH ISTRAŽIVANJA NA TEMU DETE I TV U PROCESU SOCIJALIZACIJE većina dece počinje sa tri godine da gleda TV program, a kulminaciju

praćenja programa dostižu sa 12 godina kada gledaju program otprilike 14 časova nedeljno. Od osme godine počinju da se interesuju za program odrasUhjiaiviše za zabavne serije, filmove (špijunske, detektivske, vestern). Izbegavaju vesti. Na glavno pitanje o dejstvu TV teško je dati odgovor. Struktura i sadržaj programa igraju važnu ulogu, ali zavisi i od toga šta dete već zna i kakve je psihološke strukture. Uporedo ide povećano konzumiranje programa i kognitivni razvitak deteta. Pretškolska deca stiču naviku gledanja u porodici, a uticaj na to imaju i drugovi iz igre. Utvrđeno je da dete dvostruko više gleda TV program na osnovu spoljnjeg uticaja nego na vlastitu inicijativu. Deca koja idu u školu su samostalnija u izboru programa, опа konsultuju novine i svoje vršnjake. Škola ima maii uticaj na naviku gledanja TV. Deca siromašnijih roditelja gledaju više TV program od dece bogatih, a to se u još većoj meri odnosi na njihove roditelje. Dalje, više je gledaju ona deca koja teže uspostavljaju kontakt sa okolinom. Deca gledaju televiziju radi zabave, informisanje je sekundarno. TV vrši uticaj na aktivnost dece pretškolskog uzrasta. O latentnim naknadnim reakcijama ne zna se ništa. Što je dete starije utoliko se manje može da utvrdi neposredan uticaj na njegove postupke. Jedna serija je imala za cilj uspostavljanjc kontakta švedske dece sa decom doseljenika. Trajala je nekoiiko nedelja, deca su o njoj govorila, ali nijedno nije uspostavilo kontakt sa decom druge narodnosti. Interesovanje dece je veče ako su teme vezane za njihovo iskustvo, a radnja i karakteri bliski. Ispostavilo se da ih najviše plaše dečji programi, u manjoj meri detektivske priče i vestern. To dolazi verovatno otud što se ona identifikuju sa dečjim programom. Reaino prikazivanje više plaši od fiktivnog, tako da se više uznemire kad gledaju dokumentarni film nego