RTV Teorija i praksa

tome, ako spektakl svojom simboličkom strukturom predstavi događaj u bitnim dimenzijama, onda je on i kao poruka informativniji, jer razotkriva upravo ono što je za pojedince i mase najneizvesnije u kontekstu svakog empirijskog zbivanja, njegovo biće, suština. Tako se u sferi imaginamog i u formama nadempirijske egzistencije mogu predstaviti i simbolički verifikovati vrlo živi i aktuelni društveni problemi, empirijski nedokučivi za mnoge naročito iz ugla njihove stvame uslovljenosti, temeljnih determinanata koje i određuju značenje problema i njegove implikacije. Spektakulamo verifikovati jedan problem ponekad je više nego li ga teorijski konstatovati, jer spektakl za razliku od diskurzivne komunikacije ima za funkciju da nam simbolički udvojenu stvarnost predstavi u formama koje nas pobuđuju na življi i celovitiji doživljaj nego li sam iskustveni, istinski život. U njemu su problemi ne samo spektakulamo verifikovani nego i imaginamo razrešeni. A u toj sferi rešiti problem isto je što odložiti njegovo razrešavanje u realnoj praksi. U tome napravo i leži jedna od važnih funkcija spektakla, njegovim posredstvom se realne dmštvene situacije simbolički prevode sa tla empirijske stvarnosti u domen imaginarnog tj. u oblast egzistencije u kojoj se svaka nedovršena dmštvena situacija može iluzomo dovršiti i, ono što je posebno značajno, ne bez stvamih posledica po njen realni status. Jer, ukoliko je spektakl „jezik stvamog života”, onda je on i medij u kome se te situacije - problemi najpre adekvatno simbolički reprezentuju, a onda prema toj svojoj simboličkoj prezentaciji, svojevrsnom modelu i realno oblikuju, sređuju, empirijskom praksom subjekata dmštvenih zbivanja. Spektakl, prema tome, svojom reverzibilnom spregom sa realnom stvamošću - buduči njen simbolički ekvivalent-metaforički sugerira i načine razrešavanja problema empirijske stvarnosti. Naime, građen na podlozi simboličkog udvajanja realne stvarnosti, spektakl se jedino i može zasnovati kao metaforička zamena za tu stvarnost, a onda i kao simbolička stmktura u kojoj se upravo ta udvojena stvarnost ogleda i reprodukuje i perceptivno i značenjski na jedan novi, evidentniji i kondenzovaniji način. Prema tome, spektakl kao metaforičko zbivanje i može da provocira kritičke reakcije masa, publike u odnosu na realna društvena stanja, a samim tim i da asocijativno prizove u svest masa, publike, ideju o potrebi stvarnih intervencija na razrešavanju spektaklom verifikovanih problema.

29