RTV Teorija i praksa

simbolički izraz, već i prevode u oblik egzistencije u kome ih jedino i možemo, pored ostalog, i emocionalno doživeti a to znači i asimilirati. Jer, iskustvo makar i sopstvenom praksom stečeno ne možemo „dublje ukoreniti u nama samima sve dok nam se ono ponovo ne prikaže, dok nam se ne nametne kao spektakl kako bismo ga i evocionalno prihvatili” 2 . Spektakl, dakle, svojom simboličkom strukturom priziva i provokuje emocionalne reakcije pojedinaca i masa u odnosu na njihova sopstvena iskustva kako bi se ova asimilirala, ukoreniia kao novostečena saznanja, tekovine prakse; ali, spektakl ne samo što pobuđuje pojedince i mase na određeni tip raspoloženja, već ta raspoloženja estetički uobličava i kanališe, i tako svojim dejstvom estetički tj. na socijalno prihvatljiv način razrešava Ijude emocionalnih tenzija koje svakodnevno nanosi realni život i praksa, Zbog toga, spektakl i postaje norma jedne potrebe bez koje čovek ne bi mogao opstati baš kao ni bez sredstava za fizičku reprodukciju. I, zbog te neodložne potrebe za spektaklom, odnosno emocionalnim sprezanjem sa iskustvenim činjenicama našeg svakodnevnog života, „ništa i ne izmiče spektaklu i teatralizaciji naših životnih iskustava 1 Teatralizacijom Ijudskih iskustava u formi spektakla se u stvari organizuje jedna simbolička prezentacija događaja u kojoj se kao u svojevrsnom mediju - poruci, razotkrivaju bitni aspekti Ijudskih konflikata ili socijalnih protivurečnosti koje inače i za mnoge aktere događaja ostaju perceptivno i značenjski nedokučivi. Spektakl, dakle, osvetljava dublje slojeve empirijske stvarnosti i tako približava ~oku i uhu” i onc strane događaja koje inače ostaju u senci pojavnog kao nedokučiva suština. Baš kao i ostali oblici saznanja i spektakl - ukoliko je na nivou svojih funkcija - ima za ulogu da, na sebi svojstven način, jezikom oblika, ikoničkim simbolima predstavi događaj iz ugla njegove šire socijalno psihološke uslovljenosti. Spektakl, dakle, baš kao i naučna studija na sebi odgovarajuči način, definiše događaj u sopstvenom kontekstu tj. sa stanovišta jedne konstelacije faktora koji ga bliže ili vrlo posredno determinišu; pri tome, događaj je slojevitiji ukoliko mu je kontekst determinanata složeniji i to ne samo po broju faktora koji ga konstituišu več i po tome kako se koji od ovih reperkutuje na sam tok zbivanja kao determinanta. Prema

2 Jean Duvignauđ, Spectacle et socićte, bibl. Mcditation, Paris, 1970, p. 12.

28