RTV Teorija i praksa

pitanje: šta propuštamo da učinimo u menjanju više neodrživog shvatanja (i prakse) radija i televizije kao sredstva za masovno „komuniciranje”? Po svemu sudeći to je kao termin i kao shvatanje uvezeno s tehnoiogijom i mnogira stranim RTV-programima. Prihvaćeno, a nedovoijno tragano za boijim, ono se uvrežilo i postaio shvatanje na koje smo se skoro navikli, rekao bih i zbog okolnosti u kojima su se razvijali ovi mediji aii i zbog lenjosti duha i komformizma kojima su mnogi podlegali... Iza pojma „mass-medij” stoji shvatanje o masi kao neorganizovanom kongiomeratu usamljenih ijudi bez zajedničkog interesa, bez usmerenosti kao zajedničkom cilju, s parcijalnim interesima koje izražavaju lideri pojedinih skupina. A nastojanja da se iz tako tretiranog auđitorijuma ostvare povratne sprege (feed back) jeste tehničko-kibemetsko ili numeričko rešavanje kontakata s ijudima ostavljajući ih i dalje opustošenima i izgubljenima u mnoštvu..,Ne propušta li se tu uspostavljanje sasvim drukčije sprege putem RTV-medija; stvaranje psiholoških kontakata i građenje klime duha zajedničkim učeščem čoveka iz studija i čoveka kraj prijemnika? Da ii je naš radio-slušalac (kao i TV-gledalac) osuđen na usamljenost bezličnog atoma auchtorijumske mase ili je svojevrstan čovek-osoba-ličnost? Naše načelno opredeljenje neguje i antičku mudrost - „čovek je mera...” a ne „oruđe koje govori...". Ali to opredeljenje zahteva od RTV-poslenika da i sam bude ličnost, osobita ličnost koja je u stanju da sebe ne stavlja u poziciju sastavnog dela sveznajučih autoritarnih sila (koje slušaoca-gledaoca automatski stavljaju u poziciju objekta na koji se deluje!), već da se u isto vreme ponaša i kao onaj drugi, kao osoba kraj prijemnog-aparata. To je stvaralački čin u kome čovek u studiju i čovek u auditorijumu čine jedinstvenog-udruženog aktera-stvaraoca doživljaja začetog u studiju izražajnim sredstvima medija, da bi se zbivao i dograđivao u glavi samoaktivnošću osobe kraj prijemnika. Tek tada ovi slobodni Ijudi-samoupravljači u stvaralačkom aktu mogu zajedno da tragaju za pojavama otkrivajući im sličnosti i razlike, ispitujuči im uzroke i posledice - suštinu i, u toku te sopstvene aktivnosti, opredeljujući se, zauzimaju svoje lične stavove - osnovu za akcije u zajedničkom menjanju slike sveta i stvarnosti oko sebe... Takav RTV-medij uspostavlja žive komunikacije, opšti čovek sa čovekom, ličnost s ličnošću