RTV Teorija i praksa

ograničavaju, pogledajmo klasičnu legendu i njene nagoveštaje: Narcis je ohol i beščuvstven mladić, zaljubljen u „ebe samoga. Za njim se raspametila nimfa Jeka (eho). I sa nimfom Jekom i sa mnogim drugim razgovarao je, ali bez ikakve stvarne. korespondencije. I zato je kažnjen kletvom: nek Ijubi, a drago svoje nek ne osvoji. Kao u nekakvom primordijalnom ekranu Narcis je, spazivši se u izvoru „srebrolikih vala”, stao da žudi za sobom. Ali zalud je taj čovek koji ne ume da korespondira sa svetom van svojih slika, nastojao da ulovi sebe u vodi. Za jalovo divljenje „mediju koji je sam sebi poruka”. Ovidije kaže, kao da je znao televizijske strasti i manije: ~Ne zna što vidi, al gori od onog što vidi.”

Zalud je Narcis hvatao svoj pobegljiv, lažljiv lik, senku odbijene slike. Imao je što želi, a blago njegovo činilo ga je siromahom. To produženo stanje nekorespondentnosti sa onim što te čini živim i realnim postalo je Narcisu bolno nesnosno. „О, da od svojega” - rekao je najzad - „kako razlučit se tijela mogu”. Ako bi ova analogija između Narcisove sudbine i televizije imala osnove, tada nam Ovidije nudi nesvakidašnju viziju budućnosti televizijskog medija: doći če do tendencija apsolutizovanja slike a njima

149