RTV Teorija i praksa

pisanu reč i načina na koji, danas, vladajuče društvene snage kontrolišu televizijski medij, ne samo u SAD več širom sveta. U početku, kao što znamo, crkva je smatrala pismo za previše jako oruđe da bi ga lako prepustila „masama”. Zbog toga je isključivo sveštenstvo kontrolisalo pisanu reč i to tako što je samo sebe ograničilo na jedan jedini vid upotrebe pisane reči: prepisivanje manuskripta. Nad relejno-mrežnom televizijom u svetu, danas, uspostavljena je skoro ista vrsta kontrole. Naime, cehovska uprava televizijskim sistemima, dopušta samo odabranom broju „stručnjaka” da manipuliše i upravlja medijem i, u stvari, onemogučava eventualnu težnju da se, bez odobrenja, ma i dodime televizijska tehnika. Upravljači televizije nalaze se u kontekstu koji je veoma sličan onom u kome, kao crkveni velikodostojnici, ne odobravaju pristup informacijskom oruđu sve do onog trenutka dok nisu apsolutno sigumi u njegovo „pravilno” koriščenje. Na primer, sve emišije uživo u stvari su strogo kontrolisane i unapred planirane. Čak i one žive emisije koje se predstavljaju kao „neobavezne”, tipa „aktuelni razgovori” itd., imaju svoju unapred određenu „koreografiju” stvorenu putem odabiranja gostiju, pitanja, odgovora, ambijenata, itd. Sama pretpostavka „živog” prenosa sa određenog mesta, prenosa koji ne bi bio predeterminisan (kao što je predeterminisan, na primer, sportski događaj ili prenos sednice) u stvari nemoguča je, јег bi, najverovatnije, upravljače televizije dovela u stanje potpunog izbezumljenja. Relejno-mrežna televizija, u prvom redu, formirana je tako da ne predstavlja višenamenski sistem (za razliku od kompjutera recimo), pa tako televizijska tehnologija drastično ograničava broj mogučih komunikacijskih kanala i potpuno zapostavlja mogučnost dvosmernih komunikacijskih veza. Jedna od posledica ovakve situacije jeste da televizijsko vreme dobija ulogu robe: parceliše se u „blokove” od 30, 60, 90 minuta itd.-, a televizijski programi i emisije za cilj dobijaju zadovoljenje što većeg broja gledalaca. Zbog toga etalon uspeha koji traži cifru od 30 - 50 miliona gledalaca u SAD, ih 40 - 60% kod nas, neminovno mora da teži homogenizaciji. VideU smo, međutim, da homogenizacija predstavlja entropijsku pojavu i da šteti zdravoj funkciji i rastu sistema, pogotovu info-komunikacijskoj. Naime, i teorija sistema i teorija informacija traže raznovrsnost kao preduslov zdravoj egzistenciji sistema, a raznovrsnost, međutim, jednostavno nije moguća u mrežno-relejnim televizijskim sistemima kakve danas imamo u svetu, Јег, da bi postojala raznovrsnost, sigumo

30