RTV Teorija i praksa

postignutom u nekim dmgim medijskim sredinama, onda se zaista otkriva sva „revolucionarnost” televizije koja, milionima po prvi put u nasoj sredini omogućava da dožive sasvim „legitimne” (slikovne) modele neposredne stvarnosti. Jer, čak i ogromna većina udžbenika donedavno prisutnih u našoj sredini, bila je toliko siromašna fotografskim reprodukcijama opisivane stvamosti da se uopšte ne moramo čuditi što večina naših učenika i studenata (po sopstvenom iskazu) „nema nekog realnog pojma” o elementima svoje specijalizacije sve do trenutka ulaska u neposrednu životnu i radnu praksu. U našoj likovnoj tradiciji, s druge strane, imamo, u stvari, vrlo jaku tradiciju realizma koja, u nasušnoj potrebi za versimilitudom (sličnost spoljašnjem vidu stvari) i trećom dimenzijom nikada nije ni mogla naći neke ozbiljnije alternative u apstraktnim jezičkim formama, već je jezičke varijante nalazila u nadrealizmu, fantastičnom i realizmu i ostalim oblicima realizma koji svoje izraze nalaze u stvaranju posebne stvarnosti koja, ipak, ništa manje ne robuje određenoj vrsti versimilitude zasnovane na zakonitostima perspektive. Film u Jugoslaviji nikada, u stvari, nije postao pravi masovni medij, pa je možda nepotrebno govoriti o njegovom presudnom info-komunikacijskom, društvenom uticaju. Tek poslednjih godina urbane sredine u nas počinju da doživljavaju neku vrstu masifikacije medija kao što je, na primer, 100.000 gledalaca AjkuLe ili Užičke RepubLike , ili pak ISo.ooo gledalaca FEST-a itd. Naravno, ovo su ipak ograničeni dometi koji se iscrpljuju na granicama gradova jednostavno zato jer u unutrašnjosti nema širih uslova za prikazivanje filmova, odnosno nema bioskopskih sala, odnosno ne postoji razvijena komunikacijska mreža. Na ove činjenice možda se nedovoljno i misli, jer sa pojavom tclevizije filmski medij u Jugoslaviji zaista je dobio zadovoljavajuće sredstvo distribucije. Doduše, uz manje profite ali i manje investicije u izgradnju komunikacijske mreže, film je dobio priliku da, posredstvom televizije, dopre do ogromnog broja gledalaca i na taj način izvrši donekle svoju prosvečivačku ulogu. Uopšteno govoreći, u domaćem televizijskom sistemu je na prvi pogled baš i najuočljiviji uticaj snaga za koje se može reći da predstavljaju eksponente filmske kulture. Možda je to zato jer je još veči deo kadra koji deluje na televiziji u stvari „filmski kadar” koji, u nemogućnosti sopstvenog delovanja u okviriraa slabo razvijene domaće kinematografije, nalazi kompromisna rešenja u pokušaju sprovođenja sopstvenih filmskih nazora kroz i uz pomoč medija televizije. Tako danas imamo već i generaciju filmskih TV reditelja koja je

34