RTV Teorija i praksa

delatnosti obavljaju zastarelim, arhaičnim i principijeino netelevizičnim sredstvima i modalitetima: većina informacija analizira se verbalno, štampano ili filmski, sinteza se vrši arbitrarno i bez jasno definisanih kriterija i ciljeva, a izbor alternativa vrši se stihijski, nestručno i bez određenog, čvrstog plana. Primeri: u Televiziii Beograd, postoji vrlo značajna količina „tehnike” koja je kupljena ali „stoji” u magacinima i ne služi ničemu jer, jednostavno, njeno postojanje i funkcija ničim stvarnim nisu ni predviđeni; u stihijskom prelasku na kolor program televizijska organizacija (Beograd) našla se suočena sa problemom viška od više desetina hiljada metara crno-bele filmske trake koju niko više nije hteo da koristi; tako i crno-beli studio na Sajmu radi sa od prilike 25% kapaciteta, dok dva kolor studija i reportažna kola toliko rade da ne stižu ni da budu servisirana; u jednom od studija instalirana je svetlo-mikseta i tonska-mikseta koje u dosadašnjoj upotrebi obavljaju samo trećinu svojih tehničko-konceptualnih mogučnosti. Što se odlučivanja tiče, treba reći da odlučivanje u televizijskim organizacijama znatno podleže nedovoljno demokratskim metodama u kojima preovladava, po broju i agresivnosti, birokratska, odnosno administrativna grupacija (varijanta). U stvari, u televiziji glavne programske odluke donose birokratizovani „književnici”, „pesnici”, „novinari”, „bivši filmski radnici” i Ijudi nedefinisanih kvalifikacija u ulozi administratora. Može se primetiti da među odlučivačima, neposredni „televizijski Ijudi” skoro da i ne postoje, pa je, zato, lako shvatiti zašto Televizija Beograd za udarne emisije ima npr.: Bioskop u kući, Kino oko, Pesmu, a ne oskudeva ni u lektirama, recitalima, albumima, pričankama, rečima i slovima. Štaviše, poznato je da, recimo, Televizija Beograd kao kolektiv, 1977. godine još uvek nije posedovala dovoljno jasan metod rasprave i učešća u programskoj politici i o programskoj politici. Naime, radi se o tome da je organizacija „prepustila pojedincima i urednicima da sami programiraju i odlučuju”, pa je onda normalno da u takvoj situaciji dolazi do pojave privatizacije programa koja „stvara uslove” za nastajanje klanova i monopola, što vodi razbijanju „idejno-političkog i akcionog jedinstva” unutar televizijskih organizacija.^ Kada se uzme u obzir da naša sredina nikada nije doživela stepen masovne reprodukcije fotografija približan stepenu

2 INFORMATOR, list kolektiva RTV Beograd, god.XVl, br. 235, Mart 1977 Beograd, str. 2. *

33