RTV Teorija i praksa

Informisanjem o kulturnom životu i umetničkom stvaralaštvu svih naših naroda i narodnosti, omogućavamo upoznavanje sa svim iskustvima i obezbeđujemo njihovu široku primenu zapravo, dajemo doprinos prožimanju kultura i razvijanju zajedništva naših naroda i narodnosti. Zato moramo biti krajnje kritični prema eventualnim pojavama povremenog ili stalnijeg usmeravanja programa na obradu kulturnog života „svog naroda”, prema zanemarivanju suštinskh procesa razvoja kultura drugih naroda i narodnosti i predstavljanju tih kultura informativnim, često površnim, beleženjem njihovih manifestacija. Takvo ponašanje je, u stvari, izraz shvatanja da postoje vredni - „veliki” i manje vredni - „mali” narodi sa svojim kulturama. Ovim drugima, logika je takvog shvatanja, programi ne treba da posvečuju značajnu pažnju. Ne treba dokazivati koliko je sve ovo u suprotnosti sa osnovnim marksističkm stavovima o međunacionalnim odnosima, kohko je suprotno duhu jugoslovenske socijahstičke revolucije. RTV centri su, nesumnjivo, svojevrsne zajedničke kulturne ustanove za sve narode i narodnosti na određenom prostoru. Istovremeno, oni svojim raznovrsnim delatriostima predstavljaju sastavni deo kultura svih naroda i narodnosti ponaosob. Iz ove činjenice proizilaze mnoga pitanja: pre svega, kako se u uređivačkoj potitici i drugjm aktivnostima nalazi sklad između elemenata kulture koji izražavaju univerzalna svojstva i onih koji ispoljavaju nacionalne osobenosti. UkoUko bi se u programu univerzalno prenaglašavalo, gubile bi se nacionalne posebnosti, a program bi mogao lako da se nađe u vodama provincijalnosti i nacionalne zatvorenosti. Ovim se, razumljivo, ne iscrpljuju celovitosti predstavljanja sveukupnog kulturnog stvaralaštva naroda i narodnosti u našim programima. Ima, recimo, razloga za nezadovoljstvo što se pojedine narodnosti skoro redovno predstavljaju jugoslovenskom auditoriju jednostrano, samo sa svojim folklorom koji, čak, nije uvek ni izvoran. Jedan deo pokazatelja vrednosti naših programa je priroda njihovog odnosa prema kulturnoj baštini svakog naroda i narodnosti na našem tlu. Ona izražava celinu njihovog istorijskog iskustva i objašnjav'a njihova postupanja. Uvek je aktuelno pitanje kako se ta iskustva i postupci vrednuju u programu i kako se vrednosti kulture afirmišu. Neposredna društvena obaveza naših programa je da izdvajaju elemente klasno-oslobodilačkog karaktera od elemenata koji su biU izraz klasno-ugnjetačkog zadatka kulture određenog vremena... Ocene izvršenja ove obaveze, koja se svodi na afirmisanje humanističkih vrednosti svake nacionalne kulture, nužno

8