RTV Teorija i praksa

-procese, pre svega svetlošču, a da ona menja nešto u njima i da on nikada ne može istovremeno da utvrdi i jednu i drugu stranu mikro-procesa, polazeći, takođe, od toga da on traži ono što može tražiti samo u okviru teorije i modela koje je već imao. Jer, teorija i modeli su u nauci, otprilike duhovne oči kojima mi u moru ćinjenica tražimo ono što hoćemo da pronađemo. Bez tih teorija, bez tih modela i nekih dedukcija koje su iz njih izvedene, eksperiment ne bi bio ono što jeste, na kraju krajeva, na drugi način, ali slično, kad već govorimo u poređenju s televizijom, neka vrsta redukovane stvarnosti. Kad je reč o utvrđivanju zakona u nauci mi nikada nemamo celokupnu stvarnost Mi imamo nekoliko primera realnosti koje smo upoznali, iz više uglova prostudirali, a ipak na osnovu jednog ograničenog broja primera, jer smo spremni da uopštavamo služeći se induktivnom metodom. Dakle, mi nikada nemamo, budući da smo kao Ijudska biča ograničeni, totalitet dogadaja. Hteli mi to da priznamo ili ne, to je probiem naše psihologije. Da tu završim sa ovim poređenjem. Mislim, da kada se govori o ograničenosti televizije kao vrste čovekove moći, jer televizija je u stvari, da to kažem, prosto čovek sam, ona je delo čoveka, a čovek je sve ono što čini. Dakle, ono što je Kalezić zamerio televiziji, mislim da je to što njoj nedostaje metafizička dimenzija čovekove situacije u svetu. No, ne treba tražiti u televiziji i od televizije više od onoga što čovek kao biče može, imajući na umu da je televizija delo čovekovo i da su moći televizije, u stvari, moći samog čoveka. U Kalezićevoj knjizi največa vrednost je, pošto je reč o formi eseja, u saopštavanju iskustava koje je on sam imao radeći na televiziji. Ona su negde sl<rivena, negde se radi o aluzijama, negde se pripisuje drugima nešto što je on sam doživeo, ali ta iskustva oblikovana, dovedena do refleksija o samoj televiziji proizvela su ovo što je pred nama, tj. knjigu koja govori o televiziji uopšte i povodom televizijske prakse u kojoj je i sam autor učestvovao. Lično mislim, ako treba da kažem svoj sud o temi kojom se bavio autor, da je televizija apsolutno, i s tim se neće mnogi složiti, jedno sredstvo. Televizija omogućuje da je upotrebimo na ovaj ili onaj način. Na kraju krajeva, naučno istraživanje danas je nezamislivo bez televizije, bez filma kao instrumenta istraživanja. Nečete videti nijednu ozbiljniju naučnu laboratoriju u kojoj pored normalnih uređaja za naučno istraživanje nema i televizije. To nije stvar koju treba potcenjivati i o tom aspektu televizije malo se razmišljalo.

206