RTV Teorija i praksa

Ima tu nešto da smo mi ipak, bar ja, odnosno moja generacija i druge generacije negde zaostali, čini mi se, ostali bez moči da ukoračimo u televiziju na jedan do kraja spontani i slobodan, stvaralačl-d način. Ima tu nešto stvarno, ima tu nešto što če mladi lakše prevladavati kao generacija koja je elektronski ozvučena, koja je nekako drukčije doživela čitavu tu komunikaciju, koncepciju, percepciju i automatizam, te percepcije i slobodu u toj percepciji itd. Ima tu nešto, dakle, čemu bih ja pridao izvestan značaj što ne bi trebalo da izgubimo iz vida, naročito kad govorimo o redukcijama i slobodama na televiziji. Drugo, hteo bih da malo dopunim postavljeno pitanje koje stalno treba polcretati i imati na umu. To je pitanje TV gledaoca, dakle onog gledaoca koji je nekad poluuspavan, poluumrtvljen, nekad još malo živ, nedovoljno živ, a televizija ga dolmajči i negde do kraja programa on verovatno već izgubi svaku nadu. Na pitanje kakav bi TV gledalac bio poželjan, možemo govoriti: TV gledalac koji bi imao sposobnosti da jednostavno ne gleda televiziju, TV gledalac koji je sposoban da gleda prema svom izboru, prema svojoj unutrašnjoj potrebi, prema svom opredeljenju. Dakle, ne da neko za njega bira, ni da on u svemu tome bude birani igrač, odnosno neko ko je izabran, nego da on sam bira. I pri tom, da se opsesivno ne vezuje za televiziju. Ovde je govoreno i o TV fobiji, o strahu televizije, mislim da je to krajnost, krajnost u odnosu na tehniku i tehnologjju i odnos prema televiziji. Ja kategoričld odbijam takve pristupe. Ali, vidite, prevlađuje taj nesrećni pasivni posmatrač, taj gledalac koji nekritičlvi prihvata sve što mu prezentira televizija. To je najgori gledalac. Sa takvim auditorijem se može manipulisati. Znači, moramo se suočiti sa tom istinom, sa tom praksom. Televizija može lako manipulisati sa neslobodnim čovekom, čovekom koji nema sebe. I tu je problem.

220