RTV Teorija i praksa

onih sumornih reči pesnika Drainca: „Glad mi je beskrajna a ruke večno prazne”, mnogu svoju životnu glad oni su tada utoljavali srčanošču, svekolikim pregnučima, vedrinom beskonačne Ijudske nade i verom u isceliteijsko dejstvo smeha. Otud i ne začuđuje što su se tada ni iz daleka toliko brojni radijski slušaoci orno odazivali na sve što im je nudilo Veselo veče, u to vreme možda jedini tako glasni poligon na kome su se isprobavali kalibri humorističkog viđenja i poimanja čoveka i sveta, Veselo veče nastalo je u posleratnoj Jugoslaviji, kada su poput visibaba i jagorčevina u ranom zimskom pejzažu počele da bujaju klice jednog humora u kome se nazirala spremnost našeg društva da se lagano ali sigurno oslobađa stega uštogljenosti, celomudrenosti, sivila, Jednim svojim korenom crpeći životnost i verodostojnost nasušne komike koja je vrcala na partizanskim pozornicama u predasima između bitaka, a drugim urastajući i izrastajuči iz mnogih odlika i mana nove Jugoslavije, njenog stvaranja i opšteg razvoja - Veselo veče istovremeno je moralo biti i hibrid, i nešto individualno, autohtono, markantno. Moralo je negovati i pošalicu, i „vrapca”, i dosetku, i satiričnu žaoku, i kalambur, i ono što se, uslovno, može nazvati višespratnim, ali i prizemnim humorom. Moralo je, mada mudrost uči kako je to često nemoguče, da uvek, mnogim svojim dimenzijama bude u žiži aktuelnosti, zanimljivosti, dobronamernosti, privlačnosti i zaraznog delovanja onog smehotvorstva koje bi podjednako snažno uticalo na sve ono naše nekadašnje i današnje sociološko šarenilo. A kako se „svetu ne može ugoditi”, plime i oseke hmnora Vesele večeri čas su zapljusMvale vragolastim žuborenjem i čeretanjem, čas su nam pokazivale i otkrivale tužne pličake najoskudnije darovitosti.

47