RTV Teorija i praksa

Vremenom, iz sedmice u sedmicu primoravano da izlazi na megdane sa filmom, hmnorističnim listovima i, naročito, sa sve zahuktalijom televizijom, Veselo veče sve je više gubilo privilegije pa se, htelo-ne htelo, moralo izložiti dvostrukoj opasnosti: ili da kako zna i ume održi stečeni ugled, ili da upornije traga za sopstvenim izrazom, rukopisom i znamenjem. Veselo veče je činilo i jedno i drugo, pa je i danas kadro da na juriš osvoji milionski auditorij, ali i da razočara neočeMvanim i iznenađujučim neumešnostima i praznorečjem. Srečom, zauzvrat, Veselo veče Radio-Beograda, ono davnašnje, ono jučerašnje a i ovo današnje - ima tušta i tma zasluga koje se ne mogu poreči, još manje odreči i potrti. Ta emisija uvek je bila rasadnik najboljih humorista i glumaca-komičara. (Dovoljno je samo upozoriti na Miodraga Petroviča-Čkalju, Miju Aleksiča i druge koji su tako reći ponikli u Veseloj večeri.) Zatim, Veselo veče urezalo je u naše uspomene i nebrojene primere oštroumnosti i duhovitosti na kojima bi, možda pozavideo i jedan Branislav Nušič, okupljalo je satiričare i humoriste svih generacija. Tu su sagoreli ili sagorevaju svi oni koji dobro znaju da proizvodnja humora - ne retko - nije ništa drugo do argatovanje. Oni to dobro znaju. Međutim, to bi svi morali znati i biti načisto s tim da se značajniji dometi u ma kojoj sličnoj stvaralačkoj disciplini pouzdanije mogu oglasiti samo ako su proistekli iz rada nalik na ono požrtvovanje i entuzijazam, u kome znoja i napora nikad ne nedostaje. Jubilej Vesele večeri podseča i na jedno izrazito Ijudsko svojstvo: iskustvo koje se dugo stiče ne bi bilo dragoceno da nema malih i veliMh grešaka na kojima je stvarano. Zato Veselo veče nikad nije propuštalo priliku da se odrekne takvih i

48