RTV Teorija i praksa

Tako, dakle, smišljenom organizacijom čulnih slika - znakova u složenije likovno-figurativne sintagme nastaje kontekst u kome izražajnošću siromašne semantičko-ekspresivne jedinice - čulne slike postaju zasičene metaforičkim značenjima, a čitava estetička poruka ovapločena tom organizacijom postaje medij saopštavanja ideja, svojevrsni jezik. Čulna slika - znak, u tom kontekstu, umesto da denotira organsku vezu sa predmetom, počinje da konotira ideju koja je u nekoj dalekoj vezi sa predmetom, čulno-predmetnom podlogom slike: dim više nije simptom vatre, več simbol požara i znak za uzbunu, a munja na nebu u kontekstu jednog spektakla nije više simptom električnog pražnjenja u atmosferi, več simbol Ijudske drame i psihološkog proloma, oblaci koji se gomilaju više ne nagoveštavaju kišu, več mutna vremena ili period pune neizvesnosti, stradanja itd. Bez te, preobražajima produbljene distance između slike znaka i slike - simbola, nema ni one bitne semantičko-gnoseološke funkcije jezika kojim je organizovana estetička poruka - umetničko delo. To, u krajnjoj liniji, znači da mimo transformacij e čulne slike - znaka u svojevrsni simbol, nema ni umetničkog jezika čijim se posredstvom organizuje svojevrsni govor, ta dinamička upotreba jezika uopšte pri saopštavanju ideja, bez obzira na njihovu prirodu i karakter. Izvan jezičke upotrebe nejezičkih simbola, nema ni govora kojim se saopštavaju ideje simbolički posredovane nekim od nejezičkih sistema značenja. Govoriti, opet, bilo kojim jezičkim sistemom isto je što i rasuđivati, bez obzira da li je u pitanju jezik diskurzivnog načina mišljenja ili jezik umetničke komunikacije. Rasuđivati, pak, znači, u krajnjoj liniji, organizovati ideje na podlozi konceptualno-logičke supstance bez koje se misao izložena bilo u kojoj formi ne može pojmiti kao takva. Otuda postaje nebitno pitanje kojim su simboličkim sredstvima i na koji način ovapločene ideje - diskurzivnom ili ekspresivnom, umetničkom simbolikom; bilo kako saopštene, naime, ideje apstraktno uzev predstavljaju plod čulno-misaonih aktivnosti ili procesa čiji sadržaji semantički i l'ormalno transcendiraju materijalnu, čulno-perceptivno datu stvarnost (pojave i iskustva), pa ih je zbog toga teško razlikovati iz ugla spoznajno-značenjskih vrednosti. Ono što je, međutim, pri tome relevantno jeste činjenica da simboličke forme kojima su uobličene i ovapločene ideje svakako i same doprinose da se jednom eksponiraju ideje kao čisto logičko-apstraktni evkivalent u porukama odražene životne stvarnosti, a drugi put kao čisto semantičko-ekspresivna

160