RTV Teorija i praksa

odsada na film i televiziju gledaju sa manje zazora i odbojnosti. Situaciju u kojoj su se našli naši pozorišni kritičari ove bitefovske večeri delili su i svi oni koji pozorište vole iznad svega, pa stoga druge medije ~ne primećuju”. Svakako, televizijski urednici, kritičari i svi oni koji barataju video-tejpom i magnetoskopom imali su dobar povod da razmisle o značaju i dometima sveta predstavljenog okvirom TV slike. A u oblasti istraživanja o delovanju masovnih komunikacija, ova predstava je bila „presari’, ~živ” i „najstvarnosniji” komentar o Endiju Vorholu, simbolu umetnosti šezdesetih godina ovog veka, koji je sve oblike audiovizuelnih komunikacija doveo u pitanje mešajuči im forme, razgrađujuči im pravo na medijalni siže - praveči od plakata sliku, od slike fotografiju, od filma televiziju, od televizije kutiju za otpatke. Poslednja Ijubav Endija Vorhola je predstava o mnogo čemu važnom i bitnom za ovo vreme (terorizam, smrt, Ijubav, religija, naučna fantastika) o čemu na ovim stranicama nema razloga odveč govoriti. No, bila je to ko stvorena predstava za one naše mislioce koji televiziju gledaju kao „božije priviđenje” koja samo da je „informativnija” - uticala bi tako da svet ne bi morao imati ni jednog Vorhola a kamoli jednog Jana Palaha. Urliku Majnhof ili Jokima Mišimu. Po njima, ekonomija bi cvetala, kultura i te kako, bogovi naravno ne (televizija je tu da pokaže put u svevečnost!), ali sve, sve bi bilo ko na kraju predstave Poslednja Ijubav Endija Vorhola: jedna velika folija bi se spustila ispred naših lica i mi bi se svi u njoj ogledali ko u jednom zajedničkom upaljenom televizoru - bez slike (!). A na toj lako zamagljenoj, folijskoj slici, naša lica, naši osmesi. naša tela - zaista bi potraživala izričit dopunski tekst da bi se pouzdano znalo ko govori, kako i zbog čega. U eri slepog verovanja u moč masovnih komunikacija - u sistemu mišljenja gde se televizija tako rado stavlja u sam vrh - folija kao lakopristupačni element za svakodnevnu upotrebu može übrzo postati jedan od monitora za naša ohladena srca. Da, pozorište bi trebalo da posečuje zapaljivi poklonik tzv. informativne televizije koji u TV prijemniku vidi obrazac za realnost koliko i za svekoliku stvarnost (klanjajuči se njenim eventualnim močima uticaja kao putu ka ostvarenju moguče dostižne Istine) jer, pozorište kao najstarija kolektivna umetnost još uvek daje najuputnije dijagnoze o svetu u kojem živi današnji čovek, pa i ovaj naš idolopoklonik „istinoljubive kutijice sa živim slikama". Nema sumnje, gorljivi protivnik televizije kakvu imamo (kakvu jedino možemo imati!) žurno če reagovati ~s činjenicom” kako predstava strane produkcije ne

206