RTV Teorija i praksa

za interpretaciju političkih događaja. Tajna je svima dobro poznata: potrebno je biti ličnost od formata da bi se davao komentar o vitalnim, egzistencijalnim pitanjima nacije, i čovečanstva. Ličnost koja pregnantno razmišlja, spremno dočekuje svako pomeranje u političkim odnosima u svetu, pa stoga individualno preživljava sve potrese velike svetske scene na rneridijanu svoje zemlje: ličnost koja u političkom komentatorstvu sagledava sopstveni angažman da se problematika savremenog čoveka reši u korist svih Ijudi sveta, koliko i u njegovu sopstvenu korist. A to osećanje odgovornosti „Pred ličnom istorijom” ne mogu imati Ijudi koji tekst sa političkim sadržajem prezentiraju kao suvu informaciju, potirući sami sebe kao ličnost. Ili koji sebe same otkrivaju kao upravo „suve ličnosti, pa im se „suvoča” govornog teksta „složi ko kostim po meri ličnosti. Bez svake sumnje, to sve može imati veze s onim što se naziva prirodnošću (izvan televizijskog studija!), no primer Nikole Vitorovića govori da u prirodi čovek može izgledati neznatnije zanimljiv no što mu dizajn TV prizora odličje daje. U okolišu televizijskih kamera, Vitorović je „najšarmantniji momak najboljih godina” koji politiku predstavlja pristupačno svakom oku i uhu sa lakoćom i sugestibilnošču američkih komentatora. Decentnost u pristupu, ležernost u govoru, osobena artikulacija i iskaz koji pleni - samo su neke od odlika ove nenapadne a tople televizijske ličnosti. Prava je šteta što Vitorović nema tu fizičku moč da sve dnevno-informativne emisije uređuje i vodi - kakva bi to televizija bila! Ako se več nekom učinilo da je dosta hvale Vitoroviču i da stvari s njegovom perfekcijom ~ne stoje baš tako”, onda se može reči da je tom i takvom vrsnom poznavaocu svog zanata televizija naveče, 9. novembra, pronašla „Ahilovu petu”. Cela priča o tome šta Vitorović zna i ume bila je ispričana radi razmatranja njene valjanosti u kontekstu plasiranja informacije (koja je stigla kao insert u dve srodne emisije političkog karaktera) sa stanovišta ispitivanja pravovremenosti televizijskog delovanja. Tačnije, radi direktnog ukazivanja preko sjajnog primera na posledice određene televizijske prakse koja i najbolje među najboljim svojim radnicima čini nesmotrenim i lažnim. Može se odmah primetiti da bilo koja „određena” televizijska praksa ne nastaje izvan Ijudi koji rade na televiziji, pa ni onih koje proglasimo najizuzetnijim. To je sasvim tačno i zbog toga je mini-skandal odigran u beogradskim studijima na noč 9. novembra tim više naličje verovanja u mogućnost objektivnog viđenja i uređivanja jedne društveno-političke emisije.

211