RTV Teorija i praksa

Vratimo se na trenutke emisije Rekvijem za Kampučiju, četrdesetak minuta posle viđenja ambasadora M. Komatine u Dnevniku. Emisija je več uveliko tekla i Vitorovičevi srečno izabrani gosti (Aleksandar Prlja, novinar i Bojan Štih, književnik), dali su svoja oštroumna zapažanja o pravom stanju stvari u indokineskom podmčju, a Vitorović je kao domačin emisije uspešno koordinirao razgovor sa prozivkom režije da pokaže izvestan insert Sve je teklo uživo, bar kako nas je na to uputio voditelj - „Večeras, u studiju ćemo razgovarati...” - osim inserata, po kojima se lako moglo uočiti da su snimljeni „jednom negde u Indokini”. No, kad smo več svi bili uhvačeni u enigmu televizijskog postvarenja tragedije naroda Kmera, Vitorovič je predložio da vidimo i čujemo šta se dešavalo na sednici UN na kojoj je razmatran položaj ovog naroda. Napomenuo je da čemo ,iz Njujorka čuti razgovor našeg ambasadora pri UN i dopisnika ,Politike‘ Jurija Gustinčića”. I zaista, na rez dobili smo „sliku iz Njujorka”. Bila je to ona ista slika zrnaste fakture i beličastih kontura likova i predmeta koju smo videli pre nešto manje od pedesetak minuta, sa M. Komatinom u centm prizora, no datom u nešto širem uglu koji je pokazivao s kim je ono naš ambasador govorio (u Dnevnikuf). Koliko je to bio šok zbog prepoznavanja istog inserta sa sličnim komentarom u tako malom razmaku u dve žanrovski slične emisije, toliko je bilo veče zaprepašćenje da dati insert u funkciji ove emisije poseduje oznaku direktne prezentnosti. Dok je tekao razgovor Komatina-Gustinčič išao je titl „Njujork preko satelita”. Kako bi se do kraja uverili da prisustvujemo direktnom uključivanju u njujorški studio još jednom se ponovila ista parola: „Njujork - preko satelita"! A da bi sve bilo kao u kontakt-programu, Vitorovič se po završetku ove storije o teieviziji naših dana malčice izvinio zbog „boje koja se pri kraju izgubila, no satelit...”, i kao epilog ove komedije došlo je zahvaljivanje - „Hvala, Njujork!" Ne znam kome bi trebalo da zahvali Nikola Vitorovič što je njegov” insert ušao u Dnevnik kao „nepresni’, obični insert, odnosno, kome bi trebalo da zahvali gledalac što je još jednom imao priliku da sagleda svu okorelost televizijskih krugova koji stvaraju svesne obraane o savršenosti u informisanju, pogotovo kad je reč o informacijama društveno-političkog karaktera. A praksa, kako pokazuje ova mini-laž našeg televizijskog programa, ukazuje na postojanje iracionalnih, ali sasvim čvrsto ukorenjem stavova da se televizijom, izričito njenom formom, mampuhse kad god se smatra da bi tako bilo najbolje zbog onoga - šta treba reči gledaocu. U tom niskom grmu leži veliki, ranjem zec: konkretni čovek koji imitirajuci prezentnost situacije obmanjuje sebe koliko krivo informiše naciju. Ovoga puta

212