RTV Teorija i praksa

204

svog prijatelja-istomišljenika na TV ekranu - koji je u svojstvu TV kritičara”), moglo dovesti izvesnog kritičara u nezavidnu komunikološku zonu nesagledavanja mogućih inovacija u povratnom dejstvu TV komunikacije - ~ova televizijska ličnost postaje moj prijatelj ne zato što je moj prijatelj iz stvarnosti”. Ništa od toga: i Belan i ja profesionalno i strasno zurimo u televizor ali za zbivanja u njegovom okviru iznalazimo potpuno različite zaključke. Ono što on traži u TV prizoru kao optimalno za mene je tek usputni sadržajni ekvivalent prizora, ono što je za mene bitno i neopozivo u tumačenju povratnog dejstva TV komunikacije za njega je notornost na koju i ne treba trošiti odviše reči. Moglo bi se reči: u trenutku kad Belan Branko počinje da se interesuje šta se to dešava na TV ekranu ja sklanjam pogled sležuči ramenima uz pomisao ~To se ne može izmeniti, televizija je slika i prilika sistema koji ju je izmislio”, odnosno, tamo gde ja uskliknem „Evo, počinje televizija, to je ono pravo, ovo če uvek biti televizija!”, Belan če gunđajuči prokomentarisati - ~I onda? To nije dosta! Slobodan osmeh ište i slobodnu, jasnu misao”... Razumljivo, ceo ovaj problem može se učiniti bespredmetnim ukoliko se odmah složimo kako televizijski hroničar ima to pravo da u tumačenju dosega televizijske komunikacije svako prikazivanje Ijudskog lika dovede u diegetičku vezu s ostalim segmentima TV prizora. U tom smislu, na ovim stranicama je više puta izrečeno da ovakva televizija kakvu danas gledamo ne samo što uključuje tumačenje značaja uprizorenja „konkretnih Ijudi iz stvarnosti” kao nužnu pretpostavku za razumevanje televizijske komunikacije u celini, već se upravo sa tog polazišta gradi predložak za uspostavljanje moguče estetike ovog medija sa tehnologijom kroz koju se danas iskazuje kao model masovne komunikacije. Ishodište da je glavno lice televizije „konkretno telo iz života” koje, naravno, ima svoje ime i prezime, zanimanje, položaj u društvu itd. naznačava put ka nalaženju smisla uspostavljenoj komunikološkoj vezi „telo na TV ekranu - telo ispred TV ekrana” i nadalje, otkrivanja bogatstva značenja kojima ova veza povratno utiče na odnos gledalac - dati TV prizor. Pristup televiziji koji nužno računa s tim da glavna lica televizijske predstave jesu upravo Ijudi koji nisu likovi iz fiktivnlh audiovizuelnih predstava (film u bioskopu, igrani film kao deo TV programa, TV drama) niti glamor-zvezde sa prvih stranica dnevnih novina, filmske i sportske štampe, uključuje samim tim i doslednost da se u kritici imenuje punim imenom svaki TV lik koji se predstavlja auditoriju kao „čovek N.N.” bez izmigljene poze kako nije uvek zgodno reči šta se