RTV Teorija i praksa

sve uistinu događa na snimanju, pred TV kamerama, a kamo li imenovati i opisati odlike „tog i tog čoveka” (baš kao što nie „zgodno” objaviti u rubrici TV kritike „da se Zorica Jevremovič uprkos tome što je TV kritičar ne snalazi pred TV kamerama onako kako bi se od jednog TV kritičara to s razlogom moglo očekivati”, na primer). Sve ovo, razume se, više ide u prilog tvrdnji da naša kulturna javnost nije još uvek spremna da prihvati televiziju kao svoje „prirodno produženje”, nego što naš tekuči televizijski program po sebi prejudicira ovakve atelevizijske opservacije. No, da se u TV čitateljstvu još uvek zatvaraju oči pred očigiednošču da televiziji više no drugim oblicima audiovizuelnih komunikacija pripada oznaka „sve što je Ijudsko, nije mi strano”, najbolje ilustruje pedantno prenebregavanje normalne potrebe da se o učinku gesta i mimike jednog poznatog spikera, TV urednika ili predstavnika vlade kritički progovori direktno, i bez malograđanskog okolišenja. Kao posledica toga, naša kritičarska praksa najčešče stoji na stanovištu da je ponajbolje tumačiti estetiku TV drame, uzbudljivost direktnog prenosa sportskog događaja ili naprosto istači potrebu za dobro formulisanom informacijom, iz bilo koje oblasti društvenog života. Prelaženje preko smisla fenomenološke podloge svake televizijske komunikacije (bila ona ostvarena u sistemu televizije kakvu danas gledamo ili preko monitorskog sistema), najkračim putem je dovela izuplašene TV kritičare na sam rub smisla svrhe pisanja o ovom mediju: dat je prioritet informaciji, tačnije jednom njenom strukturalnom delu - rečeničnoj funkciji. Tako se, „obavestiti o tom i tom događaju”, „obrazložiti to i to”, „predložiti to i to” veštački izdvaja, „odlepljuje” na neki volšebni način od onoga „kako se obavestilo”, „kako se obrazložilo”, „kako se predložilo”, dok se sasvim ostavlja po strani ono ~ko je obavestio”, ~ko je predložio”, ~ko je obrazložio”. Naravno, pobornici tzv. informativne televizije vešto izlaze na kraj sa ovom strukturalnom trijadom svake televizijske informacije, kombinujuči od prilike do prilike dva od tri sloja obaveštavanja, u prvom redu iz razloga ne obračanja primerene pažnje načinu personalnog izkaza (ne samo govornog!) datog isporučioca konkretne informacije več se, prirodom poretka u sistemu koji se zastupa, pažnja zaustavlja na kakvoči smislenosti TV pojave isporučioca informacije. Ove kritičare zanima ono ~ko je obavestio” tek u slučaju kada informator nije odstranio „semantičke i stilističke šumove” što utiče na „informacijsku optimalizaciju komunikacije”' iz čega je logično proizašla fama o potrebi „čistog govora na televiziji”. S druge strane, ukoliko je isporučilac informacije već po sebi „neko i nešto u javnom

205