RTV Teorija i praksa

Jedna Margareta (bez ikakve sumnje sa jakom asocijacijom na Geteovu) čeka čitavog života, do pred umir, svog viteza (na belom konju). I on joj u irealno-realnoj fiksaciji dohodi, sa svim svojim vrlinama i manama, sa konjem krilatim, viteškog odgoja, ali i sa neskrivenim dučeansko-übilačkim namerama. I onda, kada se sve ruši, kada Margaretino srce više ne klopara ludo - opsenarija nestaje. Ostaju samo tužni, nesrećni ostaci moći, s jedne, i poetika „uvele ruže”, s druge strane. Izvanredan doživljaj ove radio-drame dugujemo izuzetnoj prostudiranosti uloga i visokoj profesionalnosti njenih tumača - Tatjani Lukijanovoj (Margareta), Zoranu Radmiioviču (Vitez) i donekle, šablonski ravnoj

interpretaciji Đorđa Pure (Pegaz). I pored svega rečenog, čini nam se da Obrenović nije smeo do te mere da zloupotrebi shemu i insistira na obezličenosti tipa „saveta domačicama”, preuzetim iz kakvog Narodnog kuvara, sačinjenog po uzoru na Pelagičev sveznadar, što radio-dramsku formu kazivanja čini, povremeno, razvučenom. Naime, mislimo da nikada ne treba insistirati na ponavljanju dobre „cake”. To čini sveukupnost doživljaja nepotrebno dugim, dakle, razvučenim. I da zaključimo, Vitez na belom konju Aleksandra Obrenovića je radio-drama koju slušaoci, verujemo, požele da čuju i nekoliko puta.

2. Janjuš Krašinjski: DORUČAK KOD DEZDEMONE

Janjuš Krašinjski je, neosporno, cenjen i uvažavan pisac radio-drama. I ne samo njih. Doručak kod Dezdemone je, bez sumnje, jedna od njegovih lošijih drama tipa „psihološkog zadiranja u bit i suštinu ličnosti”. A evo o čemu je reč; On, sa drugom, izlazi iz zatvora. Dolazi kući i tarao zatiče ženu, u društvu svoga starog, proverenog prijatelja iz predzatvorskih dana. A onda zbog do pola ispijene flaše votke (poput one čuvene izgubljene maramice sa bobicama) počinje nevešto i nespretno raspredanje o večnoj temi - Ijubomori, ali bez pravog, istinskog konfiikta. Dramaturško-tekstua 1 ni, pravolinijsid tretman teme preneo se, u potpunosd, i na reditelja (Branislav Svilokos) i na interpretatore (studenti Dramskog odseka Akademije umetnosd u Novom Sadu), Jednostavna bukvalnost, želja za uživljavanjem i proživljavanjem, ali sa

distance, neizbrojivost zvučnih efekata korišćenih po svaku cenu, što je dovodilo do zagušenja i reči i zbivanja - kao da oni, efekti, a ne umetničke interpretacije treba da pravdaju radnju - nelogičnost, po sistemu reza, pri prelazu iz jednog u drugi ambijent (železnička stanica - crkva - kafana kupe u vozu) doprinose, naravno, ne baš povoljnom utisku. I čemu, konačno, taj Veberov Poziv na igru, na kraju, ako se sve što se dogodilo iraalo i dogoditi? Jedino opravdanje nalazimo u činjenici da je čitav tim - sem snimatelja, ton-raajstora i muzičkog urednika - bio sastavljen od studenata glume i režije na Dramskom odseku Akademije umetnosti u Novom Sadu. A njima treba ne samo omogućiti, nego i dozvoliti da u tragalačkim počecima čak i greše. Ako ovo prihvatimo kao aksiom, njihov uspeh je evidentan. U suprotnom, sigurno ne.

222