RTV Teorija i praksa

sadrže scene zapažene jedino vidom, a ne sluhom, pa i takve koje su sasvim neprevodljive na jezik zvukova. U njima su opisani pokreti i položaji, boje i svetlost, najčešće onako kako se mogu videti u pozorištu ili na filmu, a dešava se čak i da, u „radio-drami”, „zavesa polagano pada”. Autori stalno zaboravljaju da je radio-slulalac slep. Najprostiji način da se siepac upozna s onim što ne može da vidi jeste da mu se to opiše. Radio-dramatičari to čine uvodeći zasebno lice, pripovedača ili spikera. Tako je učinjeno i u obradi koju slušam, i to nipošto nije za odbacivanje. I čovek sa zdravim očima rado sluša zanimljivog pripovedača Potrebno je samo da to zaista bude živo i zanimljivo pripovedanje, a ne bezlično i suvoparno izlaganje fakata, i da pripovedač sam bude interesantan, a ne bez ikakve svoje fizionomije i bez određenog odnosa prema licima i događajima. I potrebno je da se autor odluči hoće li ono što ima da kaže reći kroz pričanje pripovedačevo, ilustrovano pojedihim scenama u dijalogu, ili će to skroz dramatizovati i eventualno samo dopuniti kratkim saopštenjima spikerovim; a pošto se odlučio, treba tu svoju odluku dosledno da sprovede do kraja Ne valja ako je, kao ovde, prva polovina rađena na jedan način, a na drugi. No rešenje sa pripovedačem kao jednom vrstom slepčovođe, mada je najprostije, nije uvek i najbolje. Ni slepac ne voli da ga stalno vode, pogotovu ako, zahvaljujući svom izoštrenom sluhu, može sasvim dobro da se snađe bez tuđe pomoći; a da bi slepac shvatio kakvo je mleko, daj mu da ga okusi, a ne da sluša tvoje srkanje i slađenje i pričanje kako jebeloi slatko. Ni radio-slušaocu nije prijatno kad ga pripovedač podseća koliko lepih stvari on ne može da vidi, mesto da mu se omoguči da ih bar čuje; a izgubiće sasvim strpljenje ako, kao u jednoj našoj radio-dramatizaciji, spiker objavljuje; „...dopire galama seoske dece” - a od te galame nigde ni traga ni glasa, bar ne glasa koji bi dopro do slušaoca. Pa zar samo spiker ima uši? Čemu je onda, i za koga, i taj mikrofon i taj radio-aparat? Za književnika koji je savladao osnove radio-dramaturgije, radio-drama može imati veliku privlačnost: nigde drugde on ne može tako mnogobrojnim slušaocima Saputati u uvo svoje misli, nigde monolozi neče tako dobiti svoju punu izražajnu vrednost Nema te neverovatne fantastike, te potresne tragike, te lirske osečajnosti, te tajanstvene jezivosti, te uzbudljive napetosti koja se ne bi mogla izraziti preko radija Najzad, radio je najpodesnije mesto za smele dramaturške eksperimente, jer je tu izvođenje skopčano sa srazmerno najmanjim troškovima.

102