RTV Teorija i praksa

glasa ili zvuka, ništa ne pogađa naš senzibilitet direktnije i dublje. Takav je dakle, između ostalih antinomija (jer je radio bogat kontradikcijama), takav je jedan od najzanimljivijih paradoksa radiofonske umetnosti, paradoks sa kojim radio-reditelj, svesno ili ne, mora neprestano da se bori: materija koju treba da režira, koju mora da organizuje, učini dostupnom uhu i duhu, spada među one koje su istovremeno najprisutnije i najodsutnije, najrealnije i najmaštovitije, najbliže našem senzibilitetu i najbliže jednom fenomenu koji je čisto mentalni, a to je mehanizam sna. Radio-reditelj mora neprestano da oscilira između ta dva pola, između ta dva ekstrema. Način na koji se više ili manje približava jednom ili drugom, umešnost kojom barata između efekata odsutnosti ili apstrakcije (tj, efekata koji više deluju na intelekt) i efekata prisutnosti (tj efekata koji deluju na naša čula i afektivnu strukturu) jeste, čini se, jedan od odlučujučih faktora koji treba da ima ličnost radio-reditelja. Tu je možda njegova neprekidna muka, ali u isti mah i slava, ponos jer on tako drži pod prstima jednu moćnu klavijaturu koja mu omogućava da u trenu pređe glavne nivoe Ijudske komunikacije. On u stvari može da pođe od običnog čitanja nekog teksta koji „evocira”, a ne „predstavlja” i koji u neku ruku klizi od duše u dušu, pa da pređe na brutalan efekat jednog realističnog auditivnog šoka, na samom rubu halucinacije, prolazeći kroz sve stepene zvučne transpozicije realnog, kroz muzičku simbolizaciju slika prostora i vremena. Isto tako putem različitog pomeranja između efekata odsutnosti i efekata prisutnosti može možda da se napravi vrlo opšte i vrlo srunarno razlikovanje među tendencijama radio-režije. Na jednoj strani bi se našli reditelji koji, govoreći slikarski, naginju ka figurativnom, tj. ka auditivnom predstavljanju, Sto je moguće vernije objektivne stvarnosti, a s druge strane su oni koji više vole, i to bez dvoumljenja, ne-figicrativno, koji izbegavaju reprodukovanje sveta, već idu za tim da pre daju njegovu transponovanu verziju, zasnovanu na unutrašnjoj realnosti ili na nadrealnosti. Između njih bi osdlirali oni koji su čas bliži jednoj, a čas drugoj mogućnosti jer žele sve da isprobaju shodno karakteru dela koje treba da realizuju. Ali treba li reči da ni jedni ni drugi ne bi mogli da ostvare svoje čarolije da pored sebe nisu imali tog stručnog i osetljivog

110