RTV Teorija i praksa

mišljenje na specifičan način ponavlja ontofenomenološku strukturu radio-dramskog umetničkog dela i to na osnovama, kako bi rekao Roman Ingarden, „samoprezentacije estetski značajnih kvaliteta kao i estetske vrednosti koja se na njih oslanja”. Izrastajuči iz ontofenomenološke strukture (reč, glas, muzika, šum, radiofonsM efekti, tišina, akustika prostora, dramaturška blenda) i ogiedajuči se u kategorijama cogita, Drugog, Jezika, Zvuka i Vremena pri čemu se svaka na svoj način reflektuje u „svoju sopstvenosb’i (Hajdeger) i, obratno, svaki od pomenutih elemenata strukture i kategorija odražava na svoj način suštinu ostalih - radio-dramsko mišljenje iz otvorenog „stupa u svoju prisutnost”, neprestano računajuči na budnost Drugog Njegova „sabrana suština” determinisana je stvarnošču. Ta stvarnost implicira da radio-dramsko umetničko delo ima svoj određeni sadržaj. Sadriaj govori o sebi ali i o Drugom. Stoga ga Drugj sluša. K6d i kanal, osnovna je pretpostavka, moraju biti obostrano otvoreni i razumljivi. Tako se čuva suština radio-dramskog umetničkog dela i njegov poziv. Sve je ovde, kako bi rekao Martin Hajdeger, „put odgovaranja koje ispituje kad sluša.” Sve počiva na prisutnosti „skrivene punoče” koja, dok istovremeno govori referencijalnim jezikom, „emituje stanovitu lateralnu poruku o vlastitom tvorbenom procesu” (F. Džejmson). U tom smislu radio-dramsko umetničko delo je u trenutku emitovanja i čuvanje i pripremanje vlastitog biča. Ono je put sabranosti i otvorenosti među svuda „podjednako važečim predmetima”. „Res postaje ens, ono što je prisutno u smislu onoga-što-je-ovde-postavljeno, onoga-što-je-pred-metnuto.”3 Ta činjenica otkriva suštinu radio-dramskog mišljenja kako ga

3 M Hajdeger, „Stvar”, JDelo" br. 5, 1979, str. 124, Prev. B. Zec.

13