RTV Teorija i praksa

radio-dramsku predstavu znači konstituisati je in actu u totalitetu stvarnog. ~Mi”, kaže Sartr, „između ostalog znamo da totalitet stvarnog, ukoliko je on shvaćen kroz svest kao sintetička situacija za tu svest - to je svet.” 9 Cogito radio-drame, ponavljajuči svoj izvor, uspostavlja svet Radio-dramska predstava se u tom smislu može odrediti kao odnos umetničkog dela prema svetu. Kao i obratno: kao odnos sveta (Drugog) prema realnom objektu radio-dramskog umetničkog dela. U tome smislu svako izvođenje radio-dramskog umetničkog dela valja shvatiti kao analogon iskustvu sveta. Sve je to deo mišljenja koje misli svoju vlastitost u sferi blizine akustičke perspektive, na temelju „ukupnog konstituiranog sveta.” Radio-dramsko mišljenje, kao cogito sebe vlastitosnog, ulazi „posvetovnjenjem” u dušu slušaoca kao njegov (slušaočev) vlastiti svet, kao njegovo „nedeljivo unutrašnje određenje.” Radio-dramski cogito kobkogod bio nedeljiv od vlastite biti, toliko je nedeljiv od Ijudskog iskustva. U trenutku konkretizacije, radio-dramsko umetničko deio razvija govor o sebi i Drugom i stupa u razgovor sa Drugim. Ono je uvek determinisano aktuelnošču i definisano pojmom empirijskog zrenja. Stoga se i može reči da radio-dramsko umetničko delo nastavlja iskustvo sveta u obliku u kojem se ono (radio-dramsko umetničko delo) određuje samoizlažući se, ~u obliku, dakle, čiste eksplikacije.” S druge strane, cogito radio-dramskog umetničkog dela, kaže se, izgrađuje svoj bitak estetskog postojanja u okviru kontinuiteta Ijudske egzistencije. Čak ako i priznamo njegovu relativnu samosvojnost i vlastitost u prezenciji vremena koje je uvek sada i ovde, cogito radio-dramskog umetničkog dela nikada nije izvan sveta Ijudskog postojanja. Spoznajom da cogito uvek jeste i „ostaje u

9 Žan-Poi Sartr. „Svesti imaginacija”, zakliučno poglavIje iz studije Imaginarno, „Lica”,br. 3.4, 1980, str. 58.

17