RTV Teorija i praksa

istraživanje nije se do sada sistematski bavio ovim probiemima niti je preduzeo neko istraživanje kredibilnosti ali je povremeno izveštavao o spontanim reakcijama slušalaca i gledalaca programa izraženim u tekučim istraživanjima programa i auditorija, Ove godine je sačinjena mala baterija pitanja o ovom problemu, ali je u istraživanju „Lokalna radio-difuzija u Šumadijsko-pomoravskom regionu” postavljeno samo jedno koje je glasilo: „Da li verujete da je sve ono što se kaže u programu Radio-Kragujevca (odnosno Radio-Svetozareva, odnosno Radio-Šumadije) baš tako ili nekada sumnjate u to?” Ispitano je 1 258 slušalaca tri lokalne stanice iz 12 opština regiona i zapaženo da oni živo reaguju na ovo pitanje, slobodno i kritički govoreči ne samo o tim programima nego o informisanju uopšte. Pada u oči da mnogi od njih lociraju problem ne u samu stanicu nego u izvore informisanja. S druge strane, naglašeno je da se pre nego o netačnosti radi o nedovoljnoj iscrpnosti, o prećutkivanju pune istine ili o zadržavanju, „filtriranju” informacija i izvesnom ulepšavanju stanja. Ukupno uzev, oko 48% ispitanih veruje u ono što se kaže na ova tri programa, 43% misli da ponekad nije tako kako se kaže, a nešto preko 7% smatra da se češče događa da nije baš tako kako se kaže. Svega 2% nije umelo da odgovori, što pokazuje da je to pitanje o kojem slušaoci imaju prilično izgrađene stavove nad kojima se treba zamisliti. Razmotrimo još jednom kako smo se do sada odnosili prema pitanju poverenja u saopštenja javnih glasila? Uglavnom se mislilo da je dovoljno neku poruku odaslati, a zatim utvrditi koliko je Ijudi to primilo, Ono što je moglo da izazove sumnju ili se prihvatalo kao neizbežno ili se nije ni postavljalo kao pitanje. Analize i kritike nekih saopštenja ili uređivačke političke polazile su mahom od uvida u emisije i priloge, a gotovo nikada od izučavanja priiema i efekata, pa nismo daleko od pretpostavke da su mnoge reči otišle u vetar, a mnoge poruke ostale neprimećene i neshvačene ili da su čak postale činioci nesporazuma i naopakih odjeka. Koliko je toga bilo i koliko ga sada ima teško je reči, ali je lako zaključiti da pored pravih postoje i izokrenute slike, uvečavanja negativnih efekata na izgled i malih pa i retkih neuspeha u saopštavanju putem javnih glasila. Drugim rečima, problema možda i ne bi bilo kada bi postojala srazmera između tačnih, iscrpnih, pravovremenih i sličnih saopštenja i njihovih (pozitivnih) efekata i njima suprotnih saopštenja i posledica koje ona izazivaju. Sva je prilika da na području javnog opštenja nema takvog „preslikovanja” i proporcionalnosti, nema linearnosti nego je isto tako verovatan krivolinijski grafik.

17