RTV Teorija i praksa

Televiziia i mi B. Sapak, u knjizi koja je porazno otkrivala i osobenosti i budućnost TV ekrana. (To je redak slučaj, kada je televizijska teorija preduhitrila praksu, kada je uspela da dođe do uopštavanja oslanjajuči se na pojave koje su jedva i počele da nastaju!) Odista, sposobnost da se prosvetljavaju najskrovitije strane ličnosti, da se upada u dušu čoveka koji se pojavljuje na ekranu, da se bez ikakvog vidljivog napora ostvaruju intimni, direktni kontakti između gledaoca i glumca neponovljiv je (i paradoksaalan, pošto je povezan sa tehnikom) dar televizije. Svakim danom televizija je koristila taj dar sve svesnije i smelije. Vrlo brzo je ona od demonstracije rezuitata stvaralačkog procesa prešla i na priču o procesu kao takvom, od uloge ka njenom stvaraocu. I to je izuzetno važan momenat Glumac se našao u situaciji koja je nezamisliva na sceni: televizija je isprobavala ne samo njegov profesionalan, estetski nivo, zapošljavajući ga u svojim predstavama i filmovima, več ga je još i terala da se direktno druži sa gledaocem, od njegovog ~ja” obnažavaala je moralni i intelektualni potencijal. U raznoraznim intervjuima, predgovorima za uloge, u stvaralačkim portretima, u pričama o pojedinim teatrima, u mnoštvu žanrova i formi koji su nastajali zahvaljujući interesovanju za proces stvaranja, glumac se pojavljivao pred nama u svom svakodnevnom Ijudskom kvalitetu - pričao je o sebi, odgovarao na pitanja, diskutovao, ciljan kamerom u slučajnim prirodnim ispoljavanjima - čas se opet otuđivao, krio iza lika, zahtevao od nas čisto estetsko primanje. Ali, to primanje je već postalo drugačije, u njemu je prisutno nešto od ličnosti samog glumca, koja nam se otkrila naporima televizije. Razume se, svoju „rendgensku sposobnost” televizija je korist.la pre svega kao čisto umetnički princip. Ona je već tražila takve forme televizijskog predstavljanja u kojima bi se ta sposobnost što potpunije ispoljavala. Otuda i težnja da se razgovor vodi u prvom licu, diroktno obraćanje ispovesti, što je posebno vidljivo u poslednje vreme. Tako, u Mom životu Čehova sudbina heroja se razotkriva u sopstvenom prefinjenom uznemireno-jednostavnom pripovedanju, u onim poverljivim, samo čehovljevim intonacijama sa kojima je S. Ljubušin vodio tu priču. Istovremeno sa nama prolazeči kroz unutrašnje i spoljne okolnosti života heroja, glumac nas je navodio da posmatramo događaje njegovim očima, on kao da nas je uvlačio u tuđi duhovni svet, postižući ako ne stalno saučešće, a ono svakako obavezno poimanje.

9