RTV Teorija i praksa

svakodnevniji. Ali reći samo tp - znači samo površno priznavati promene. Scenski govor se lišio deklamatorstva, izveštačenosti, glumac je sišao sa unutrašnjih visina. On teži da prenese pre svega stvarnu logiku teksta, da razgoliti usmerenost misli koja se sadrži u njemu. Sada mnogo manje i ređe privlači izveštačena struktura fraze, njena prekomerna spoljna definisanost Sa reči se (kao i sa lica) skida suvišna šminka, i pod njom se otlcriva živa energija govora. Razume se, način na koji danas na sceni govori glumac, zavisi pre svega od usmerenosti rediteljskih traganja, od opštih procesa u savremenom teatru. Ali, teško je proceniti i uticaj televizije sa njenim informaciono škrtim, ali preciznim spikerskim govorom, napetim, emocionalno ispunjenim, ali i pored svega toga preciznim, lišenim smisaone rasplinutosti govora sportskih komentatora, govorom stotina i stotina najrazličitijih Ijudi koji se smenjuju na TV ekranu. Među tim hogatstvom govornih manira, zvuči sa TV ekrana i govor glumca. I zbog toga što u takvim uslovima glumački govor primamo kao u opštem potoku, poredimo ga sa nečim drugim i nehotice, sam taj govor neizbežno se menja. Ne nivelira se, več se upravo menja. Televizija izoštrava sluh i glumca i gledaoca, jer poseduje mogučnost neposrednog poređenja. U filmu i teatru mi glumca prihvatamo unutar filma ili predstave, van poređenja sa nečim drugim, u uslovima specijalnog gledališta. Na TV ekranu, on je uključen u močan raznovrsni potok gde se dotiču, sukobljavaju pojave raznih informacionih i estetskih nivoa. Glumac nastupa posle hronike i živih reportaža sa stadiona, smenjuje spikera, komentatora, diplomatu, naučnika ili radnika, pojavljuje se pored voditelja određenog ciklusa, posle starog filma ili odlomka iz poslednje pozorišne premijere. Na ekranu on nije jedina varijanta koja odgovara svojoj estetskoj sredini, več jedna od mnogo mogućih varijanti. I, ako ćemo da govorimo o osobenostima televizije u poređenju sa glumačkim stvaralaštvom, onda upravo postojanje konteksta predstavlja najozbiljnije njihovo ispoljavanje. Ta sposobnost TV ekrana za poređenje dan za danom, godinu za godinom deluje na karakter naše prijemčivosti, čini tu prijemčivost sve više nedogmatskom, elastičnom, koja pomaže bržoj adaptaciji u uslovima koji se menjaju. I veče kraj televizora u tom smislu (čak ako je i neuspešno u pogledu kvaliteta onoga što nam nudi prcgram) - svojevrsni je emocionalni i estetski trening, koji tera da se izrađuju novi načini prilagođavanja onome što se posmatra. I što je najvažnije - u sukobu, poređenju sa neočekivanim kontrastima i paralelama televizija nam pruža mogučnost ne samo da

15