RTV Teorija i praksa

osetimo „kretanje estetike”, da otkrijemo evoluciju raznih vrsta umetnosti, več i da stavimo tu evoluciju na materijal koji je maksimalno dokumentaran, konkretan, u neku ruku da uporedimo stvarnost sa njenim odrazom. To nam omogućuje da uporedimo ličnosti koje stvara umetnost glumca sa čovekom iz života, I samim tim - da delujemo na glumca, na njegovu današnju spoijnju i unutrašnju tehniku. Da podvučemo, izvučemo sve rutinsko u njoj, na svoj način podržimo u čisto teatarskim ispoljavanjima upravo one koje upravo svi i pokušavaju da unište zbog te rutine. Televizija podnosi svoj račun teatarskim glumcima, postupno ih, ali uporno, menjajući. To još ne znači da televizija niveliše glumca, da ga doteruje po nekakvoj opštoj „televizijskoj” varijanti; da ga, potčinjavajuči ga svojim zahtevima, lišava njegove individualne jarkosti, da übija u njemu osečanje posebne teatarske uslovnosti, da ga gura ka bezlikom naturalizmu. Naprotiv. Televizija ima posla sa slobodnom, organizaciono ničim nepodržanom pažnjom gledaoca. Ona ne može da ga natera da emisiju gleda do kraja, prikovavši ga za mesto u specijalnom gledalištu. Samo sam ekran (ono što se dešava na njemu) može da se bori protiv delovanja samog života koje odvlači pažnju gledaoca dok posmatra TV emisiju. I aktivna snaga glumačke individualnosti, koja privlači pažnju, sama neponovljivost ličnosti, dobija za televiziju posebnu vrednost Nije slučaj da se na TV ekranu tako jasno ispoljavaju različitosti glumačkih ~ja”, mnogolikost stvaralačkih manira, temperamenata. TV ekran podnosi i naklonjen je različitim stvarima. On može da očuva ne samo zagonetnost V. Gafta, njegovu neulovljivost, već i agresivnost Rolana Bikova, njegovu vrtoglavu'ekscentričnost (setimo se samo Trotera u Pikvikovcima ili Klovna u predstavi Megre i čovek na klupi). On prenosi navodno „neaktivnost” N. Volkova i težnju ka otvoreno teatralnoj karakternosti M. Kozakova, dar bezgraničnog preovaploćenja I. Iljinskog, i veštinu O.Jakovljeve da postiže raznovrsnost ličnosti, ostajući pri tome ono što jeste. On izdržava polemički pritisak S. Jurskog, njegovu ličnu resku određenost podvučenu, pomalo grubu nezavisnost V. Tclotuhina, neprijatnu, neuglađenn individualnost B, Babočkina isto tako lako kao i mekoćuA. Kaljagina ili intimnu poverljivost M. Mejolove. On podržava u glumcu i lirsku ozbiljnost i otvoreni mangupluk. Ali, kao što je poznato, svaka medalja ima dve strane. I, ako je televizija močan saveznik teatra u celosti, onda sa svakim odvojenim njegovim predstavnikom odnosi mogu da postanu i dramatični. Zato je zajedno sa mnogobrojnim dobrim stranama,

16