RTV Teorija i praksa

svojoj prirodi ne treba nikakve redaktore, urednike, kontrolore i cenzore, da ga ta otvorenost vodi k potpunoj slobodi, da će postati direktna veza između subjekta i objekta, da će služiti kao prenosnik tajno snimljenog prizora u Ijudsko spoznanje, da ima sve mogućnosti za direktno povezivanje čoveka i sveta, 5 svakako su vrlo interesantne, iako ih, na žalost, moramo označiti kao nenaučne i utopijske jer govore samo o željama, o tome šta bi trebalo da bude, a ne o tome šta jeste, i ono šta jeste ne objašnjavaju zašto je takvo kakvo jeste. Rasprava o idejnoj usmerenosti programa na izgled ne spada u poglavlje o jezika Idejnostbi u odnosu na jezik trebalo da je irelevantna i obratno: idejnost ni u kom slučaju ne bi mogla da određuje jezik A baš na televiziji ova dva sloja „Ijudskog duha” povezana su tako tesno da se ne mogu odvajati. Medij i njegove izražajne sposobnosti određuju jezik - to je jasno. A televizija je mašina koja može da deluje samo ako se što tešnje uključi u strukturu industrijskog društva i države, ako prihvati samo rukovodeće poglede na svet i zbivanja. Amaterske televizije nema. Drugačije ne može da deluje, i ako ne može da deluje, naravno, ni jezika ne može biti. Nigde na svetu, ni u Americi, nema televizije nezavisne od države. Ideje su ugrađene u nju: sve države programskom konceptu televizije posvečuju ogromnu pažnju, zato televizija treba da ima precizno orijentisane redakcije, urednike, kontrolore i „cenzore”. To su činjenice - poželjne i nepoželjne. Između subjekta i objekta, između gledalaca i stvarnosti ne stoji neka savršena i „istinoljubiva” tehnika sposobna da prenosi nepatvoreni život, več izvesna ideja, ideologija, paradigma, dogma, filozofija - ponekad čak, kako kažemo, usko gledanje na događaje i probleme. To je sila koja stvarnost nužno mora bar da deformiše i prilagodi političkom trenutku i određenom interesu. Programski koncept, pa i u direktnom prenosu, treba da je zaljubljen sam u sebe. U tome je televizija slična Narcisu, junaku stare grčke pripovetke, koji je u vodi posmatrao svoje lice i zaljubio se u njega. Televizija je samo mašina za preradu rukovodećih ideja u prividnu i varljivu prisutnost života. Stvarnost na TV ekranu nije i ne može biti prava stvarnost Politička rukovodstva svih država sveta vide u njoj samo svoje vlastito duhovno lice, svoje vlastite ideje. Proces nije moguće obrnuti: da ova mašina stvarne životne događaje prerađuje u ideje. Kad bi to bilo moguče, društvene ideje morale bi neprestano da se menjaju i revolucionišu. A kao što vidimo,

8 Vladimir Petrić, Osma sila, str. 63,

159