RTV Teorija i praksa

kamere i televizijskog ekrana, televizor nikada neče preuzeti funkcije scene. O značenju fenomena nazvanog pozorište ne odlučuje ni širenje i popularisanje dramske literature, ni dekorativna umetnost, ni režiserska, čak ni glumačka igra sama za sebe. Odlučuje ono što smo nazvali „uzajamnim i istovremenim kontaktom”. Zahvaljujuči toj pojavi, opravdano ili neopravdano, pozorištu se od davnina pripisuje izuzetno, nemerljivo sa njegovom prividnom vrednošču, značenje u životu Ijudi i naroda. Prateči čoveka od osvita njegove svesne istorije, sakralni čin saučestvovanja naroda i vladara u predstavi koju odigravaju glumci, govori o simboličkom karakteru najumetničkijeg od svih društvenih procesa i najdruštvenije od svih umetnosti u kojoj i danas, kao i nekada, sagledavamo duhovno ogledalo (ako tako možemo da se izrazimo) života naroda. Tu funkciju neće preuzeti ni milion, ni petmiliona, ni sto miliona televizora. Avgust 1964.

POZORIŠTE TELEVIZIJE (2)

Ma kako da „televizijsko pozorište” ne može da zameni pozorište, ono ipak predstavlja njegov surogat i igra ozbiljnu ulogu u vaspitanju kako publike tako i glumaca i na taj način posredno utiče na pozorište. U prethodnom članku bilo je govora o neposrednom kontaktu glumca sa publikom kao o najsuštinskijoj osobini pozorišta, Susrečući se svake večeri sa publikom, naročito s onom najboljom, najizgrađenijom, glumac je primoran na neprestano podizanje nivoa igre sve do granica sopstvenih mogućnosti. Dalje, on formira sledeče krugove gledalaca koji, posmatrajući ga na sceni, upoređujuči, konfrontirajuči sa stranim veličinama relativno često gledanim kod nas, usavršavaju svoj ukus i zahteve. Glumac koji često nastupa na televiziji podleže kontroli sasvim druge vrste. Posmatraju ga milioni gledalaca koje nikako ne omalovažava. Njihovo mišljenje ima odlučujuči, mnogo snažniji od pozorišta uticaj na njegovu popularnost koju počinje da ceni više od suštinskih umetničkih zasluga. Odlično zna da njegovi spoljašnji uslovi, Ijupkost ili šarm, srečno

169