RTV Teorija i praksa

odabrana uloga u tom slučaju imaju veči značaj od suptilnosti izvođenja. Jer, od nekoliko miliona gledalaca jedva nekoliko desetina hiljada može da se pohvali izvesnom pozorišnom kulturom. U početku glumac se pomalo stidi. Zna da pohvale nekolicine poznanika, nekolicine zainteresovanih gledalaca televizije, najzad grupe diletantskih kritičara ništa ne znače. Postepeno, sa rastućom korespondencijom obožavalaca, zajedno sa zlatnim i srebrnim maskama dolazi smirenje, slatko uverenje da to što se uglavnom dopada sigurno mora da bude dobro, U stvarnosti nije tako. Možda čoveku koji stoi jednom godišnje ima kubure sa televizijskom režijom, ne uvek sa pozitivnim rezultatom, ne priliči, prema prihvaćenim običajima, da piše na tu temu. Ipak, nemam nikakvih ličnih motiva. Čak me ne interesuje ni nivo televizije. Interesuje me samo i isključivo negativni uticaj loših televizijskih predstava na publiku i glumce - na pozorište. Smatram da ovo što pišem treba da bude napisano i radim to ja, jer niko drugi to ne radi. Tako, dakle, „televizijsko pozorište” ima u svojoj zaostavštini niz zaista dobrih, ponekad originalnih predstava. I danas se događaju ambiciozni projekti u smislu literarnih, režisersidh i glumačkih ostvarenja. To je mnogo. Ipak, oni ne mogu prevagnuti nad celom gomilom šmirantskih, u doslovnom značenju izraza, predstava koje se ne susreču sa protivijenjem štampe i rukovodstva televizije, niti biio koga drugog. Nema ničeg goreg od neuspele predstave {to se može i događa se svakome), od šmire (to se događa, mada ne bi trebalo) koja nailazi na prihvatanje. Ništa tako ne demorališe talentovane Ijude kao učestvovanje u neuspelim predstavama. Ništa tako ne smiruje ijude odgovorne za takve predstave, koji spavaju na lovorikama. Neuspelih predstava je mnogo. Provincijski gledani komadi Šekspira u kojima dobri glumci igraju za dve klase niže od sopstvenog nivoa; loše podeljen Skiz*, izrežiran ili ne-dorežiran po šablonu građanske melodrame, Otac Flersa iz duboke provincije, šmire tipa Bokača Supija i Buba u uhu Fejdoa. Sve to prihvataju kritičari koji isto tako malo znaju o glumačkoj igri i dramaturgiji kao i o teoriji kontrapunkta ili teoriji gravitacije, s tim što se o drugom ne bi osmelili da pišu, o prvom se, pak, nimalo ne stide da to rade, Svega toga bi mogio da ne bude. Provincijsko pozorište može postaviti marljivo obrađenog Skiza ili komediju Šekspira, čak i

*Skiz, komad Gabrele Zapolske, prim. M.D

170