RTV Teorija i praksa, Jan 01, 1983, page 168

Dušan Sabo,

„FILOZOFIJA MEDIJA”,

„Letopis Matice Srpske”, april 1983.

Pokušavajuči da razotkrije pojedinačne prirode medija do one dozvoljene tačke koja ne ugrožava njihovo postojanje autor se, u rubrici „Ogledi”, opredelio za komparativno istraživanje fizioloških svojstava filma, televizije i teatra, razvijajući stav o mogućnostima širenja medija kroz zaranjanje u sopstvena samosvojstva, u sopstvene mogućnosti autentičnog ispoljavanja. Polazeči od sumnje u datosti, u opšteprihvaćene a samim tim možda več negirane odgovore, pokušava da se izbori za pomak u razmišljanju koji bi se bazirao na tehničlrim zakonitostima koje su, po autorovom mišljenju, uslov nastanka i opstanka medija, na elcranu ili scenskom prostoru. Komparativnom analizom izdvaja i razmatra tehničke zakonitosti pomoću kojih raspoznajemo medij: 1) Oblik ekrana/scene koji uslovljava razlike u kvalitetu percepcije pri praćenju posmatranih medija; 2) Položaj gledaoca pri emisiji medija koji ukazuje na odnos medija prema gledaocu: televizija je indiferentna prema njemu, film ga uvlači u zbivanja na platnu, a pozorišna igra je sam gledalac; 3) Primena svetlosti izvedena iz lokacije svetlosnog izvora pokazuje funkciju gledaoca u odnosu na svetlost: televizijski gledalac je objekt svetlosti (televizija ga osvetljava, ne uvlači ga u svetlosni snop, indiferentna je prema njemu), filmski gledalac je posrednik (posrednička uloga proizilazi iz lokacije gledaoca u prostoru između projektora i platna), dok je pozorišni gledalac i sam svetlosni izvor;

4) Fotoosobine samih ekrana!scena, odnosno njihova svetlosna struktura odieđuju mogućnosti koncentradje pažnje koja zavisi i od dimenzija redukcije (televizija kondenzuje, filmsko platno uvećava, dok se kod pozorišta susrečemo sa realnim fizičkim veličinama); 5) Total svakog od posmatranih medija (televizor - deo totala sobe, fihnsko platno - osvetljeni zid prostorije, scenski total - cela prostorija) pridodaje još jedan dokaz o indiferenciji kao posledici kondenzacije (televizija), zainteresovanosti povećanjem dimenzija (film), i identifikaciji s medijera realnih fizičkih veiičina (pozorište). 6) Fenomen dinamičkog prostorisanja giedališta u neposrednoj je vezi sa mogućnostima izvođenja scenskih proraena koje ne narušavaju iluziju. Izdvajanjem tehničkih posebnosti posmatranih medija autor pokušava da argumentuje svoj stav o potrebi zasnivanja „čistog medija”, kao uslova njegove ekspanzije, pri tome pomalo zapostavljajući ne samo nužnost nadopunjavanja, kao uslov paralelnog postojanja, već i činjenicu oslikavanja društva kroz medij. „Udahnuti nekoj temi svež vazduh jednako je teško kao i udahnuti joj prvi" - poručuje autor Vazduh je udahnut (dimenzija ranije-sada u ovom sJučaju gubi na važnosti). To je dovoljno za opstanak, a šta je sa življenjem?

Gordana Mavrić

166