RTV Teorija i praksa

otvaraju nepregledni prostori imaginacije. Za vremenske umetnosti je od presudnog značaja koliko je duboko i istinito umetnik uspeo da izrazi neku misao, emociju ili neki fenomen iz života. Taj neposredni proces razvoja svesti (u karakteru) ili odvijanja nekog zbivanja (u radnji) daje snagu dejstvovanja. U teorijskom smislu radio-dramu možemo najpre da uporedimo sa televizijskom dramom, iako se one međusobno razlikuju u tolikoj meri kao što se razlikuju nemi i zvučni film; nemi film se razvio u novu umetnost u trenutku kada je slici dodat zvuk, a kod radija se desilo suprotno - zvuku je dodata siika. Dodavanje slike zvuku dalo je nove, šire mogućnosti, ali i ograničenja. Radio-dramom, govorenim tekstom, bez fizičkih radnji (dakle, i bez svih vizuelnih elemenata) može se prikazati jedna umetnička predstava; uz pomoć zvučnih i šumnih efekata, ali i bez njih, sam govoreni tekst može iskazati ideju, odrediti karaktere i utvrditi odnose. Radio<iramsko delo pruža, dakle, prostornu preglednost „Igra za glasove” sugeriše i omogućuje oblikovanje prostora, već prema mašti slušalaca; u njoj se uspostavlja onoliko individualnih prostora koliko je slušalaca koji je slušaju. Dok radio-drama dopušta slobodu oblikovanja, dotle pozorište nameće gledaocu jedan realan prostor. Ma kako da je neutralan u svom prezentacionom obliku, taj prostor uvek ostaje ovo mesto, sada i ovde, mesto u kome se prikazuje odvijanje radnje. Njegove promene su tegobne, traže puno vremena, opterećene su mehanikom, te je neminovna i fragmentarnost u odvijanju radnje. U radio-drami jedan prostor se pretapa u drugi; figure u radio-drami određene modulacijom glasova, karakteristični i nagoveštavajući šumovi bude u slušaocu asocijacije, postaju nosioci simbola, odrednice štimunga; reči se, da se izrazimo

41