RTV Teorija i praksa

obučenih u kostime u nadi da će nešto od zveketanja lima i škripe možda dopreti do slušalaca i dati više plastičnosti nego što to mogu sami glasovi i reči. Imagjnacija se, na taj način pokušavala da odstrani kao nepouzdana. Do naglog razvitka radio-drame dolazi početkom šezdesetih godina ovog veka. Ona se, u osnovi i dalje držala londonskog uzora, čija se originalnost sastojala upravo u tome što se odlučno odvojila od pozornice. Hjuz je ipak pokazao ne samo valjanost radija kao mašine koja mnogo zahteva, nego je naznačio i mehanizme njegovog dejstva. Na prvi pogled može da izgleda čudno da se Hjuz kod jednog takvog pokušaja nije sučeljavao, u tehničkim okvirima takođe, i sa zasenjujućom ulogom i mogućnostima mesta i vremena, koje su svakako magična i vrlo podesna izražajna sredstva radija. Formula koju je njegov eksperiment izneo na videlo pokazala se sumnjivom, budući da su zasenjivanje i uobiičenost dramaturška sredstva koja prvenstveno koristi film. Ono što se odigrava u mraku, odigrava se nigde, jer se u mraku jedna tačka veoma malo lokalizuje, kao u ničemu Ono što poseduje glas dobija u predpozorničkoj svetlosti mraka lik; slušalac se sa režiserom i dramaturgom pretapa u jedan lik. Čudesne okolnosti, na taj način, izazivaju „čudnu” radnju. ~U mraku, na površinama za projekciju” - veli Ernst Šnabel „radnja nema više ni vreme ni mesto, a jedinstvo vremena i mesta svoju realnu funkciju. U radio-drami na scenu stupaju asocijacije vremena i prostora; radio-dramsko zasenjivanje se pokazuje u pravom svetlu kao asocijativni sklop, kao skok naviše ili naniže, ne kao uzrok već kao logička posledica igre u mraku”. 15

5 Ernst Schnabel, „Im Rampen Lichtder Finsterms”, u; Horspiele, Fischer BUcherei 1971,5 tr 198

43