RTV Teorija i praksa
f'rimera radi navešćemo i neka iskustva istraživača programa i auditorija u Americi i Engleskoj: u emisijama namenjenim deci nastoji se da, uz odgovarajuća prilagođavanja njihovom znanju i fondu reči, govor bude što sličniji govoru odraslih jer deca najviše vole da komuniciraju na tom nivou; govor u omladinskim emisijama dozvoljava velik broj mogućnosti jer mladi vole običan jezik, pomalo grub i ogoljen, insistiraju na činjenicama i ne vole okolišavanja (takvi primeri se kod nas mogu nači u Hitu meseca, emisiji XV Beograd i Indeksovom radio-pozorištu, emisiji programa Indeks 202); govor ličnog obračanja je najrasprostranjeniji jer ostavlja utisak individualnosti ali i privatnosti, lične atmosfere. JEZIK KROZ TEORIJU I PRAKSU U „živim” programima pošiljaoci poruka se obračaju auditoriju prisnim tonom, neobaveznim načinom govora koji inspiriše na komunikaciju. Govori se u prvom licu, o sebi, sopstvenim stavovima i kod svakog pojedinca unutar auditorija stvara se utisak učestvovanja u nečemu što se samo njega tiče. I dok snimljene i montirane emisije odlikuje zgusnutost informacija i njihova selektivnost, ovde se gubi osečanje masovnosti, svaki slušalac ili gledalac, za sebe, oseća potrebu da se odazove pozivu na komunikaciju. Običan jezik koji sledi tok misli oslanja se na ono što se trenutno može videti, čuti i prepoznati, autentičan je izraz svakodnevnog govora a ne puka reprodukcija i, kao takav, nastoji da obuhvati svojom razumljivošču što veći deo nehomogenog auditorija, Životan je, bogat metaforama, kolokvijalan ali u granicama književnog izražavanja, varira u zavisnosti od uzrasta, intelektualnog i obrazovnog nivoa, namene i svrhe. Programi uživo, pored reči kao načina sporazumevanja, podrazumevaju i mimiku, gestove, ćutanje, rečenične pauze i specifičnu rečeničnu intonaciju kao vid izražavanja. Ovakav kod komunikacije ima za podlogu zajedničko iskustvo i komunikacijsku konvenciju koja se odvija ne samo pomoču verbalnih znakova već i figurativnih. Sporazumevanje nastaje na licu mesta,
21