RTV Teorija i praksa

pcjedine literame vrste kao što su naučna fantastika, vestem i razni vidovi sentimentalija - ali i, da se razumemo, značajna umetnička dela prošlosti s kojima moj nesuptilni ukus uspeva da komunicira. U svakom slučaju, kao što se da videti, ponovo se suočavamo sa temom oštrog - katkad vrlo oštrog - nesklada između težnji modeme umetnosti i legitimnih potreba neumetničke publike, uz saznanje, na osnovu svih dostupnih nam pokazatelja, da je ta, u prošlosti znatno negovanija veza, po svemu sudeči konačno razvrgnuta procesom kojem smo, tokom poslednjih stotinak godina, i svedoci i saučesnici. I, dok u ,upotrebi‘ paraumetnosti ja prihvatam jednostavne pobude ovih populističkih dela, koja podstiču i hrabre moju potrebu za identifikacijom makar i priprostim sredstvima, u upoznavanju sa remek-delima prošlosti ja se do vrha svog srca ispunjavam izvesnorh interpretacijom čija logika, jezik i specifična težina ne izlaze izvan domašaja moje percepcije, Razmatrajuči ovakav njihov učinak dolazim do zaključka da su velika dela prošlosti, po mom saznanju, strukturisana tako da se dele u nekoliko slojeva od kojih poznavanje jednog ili dva u potpunosti zadovoljava moje osnovne intelektualne potrebe. Dela prošlosti, tako, za razliku od umetničkih dela modernog vremena, ne obavezuju me da otkrivam samu suštinu stvaralačke zamisli da bih uopšte došao do izvesnog saznanja koje bi se, odnoseći se na univerzalni smisao postojanja, odnosilo i na mene samog”. Ovaj zanimljiv, sentimentalan i prostodušan pledoaje suočava nas, očigledno, s jednom istinom koju bi, nema sumnje, bilo neuputno, pa čak i opasno, sasma zanemariti: istinom o postojanju jaza između moderne umetnosti i savremenog recipijenta kulture, koji još nijedna umetnička teorija, uključujuči i umetničku kritiku, nije bila u stanju da prebrodi. jedan od razloga za to sastoji se u činjenici da je umetnička teorija, zajedno sa umetničkom kritikom, anticipirajuči evoluciju umetničkih ideja ili izgrađujuči zatvorene sisteme na osnovu date umetničke prakse, i sama ispoljila tendenciju da se formira kao samostalna naučna disciplina. U pojedinim svojim vidovima umetnička teorija se, čak, ponaša kao samodovoljni organizam, kojem umetničko iskustvo skoro da nije ni potrebno. To

13