RTV Teorija i praksa

istoiijskih procesa možda je več započelo svoj povratni hod, da ponovo dovede u sklad sve ono što je, bez sumnje, nekad činilo ontološko jedinstvo. Ali, sada bi to, neminovno, moralo biti jedinstvo jednog drugačijeg kvaliteta: zahvaljujuči, između ostalog, i faktorima povratne sprege 9. Posmatrajuči stvari u ovakvoj perspektivi, čini se sasma umesnim postaviti još jedno pitanje: naime, da li bi bilo moguče da na taj proces odlučujući uticaj izvrši jedan tehnički, odnosno, tačnije rečeno, elektronski medij? Razume se, to je pitanje na koje za sada nemamo pouzdan odgovor. Međutim, prisustvo televizije, na sasma određen način, čini to pitanje posebno i dalekosežno aktuelnim. Posumnjaćemo, spremno, u svoje uši; priznačemo, čak, greške koje počini naša inteligencija; ali ono u šta nas uveravaju naše oči - osim usle’d nekog jakog i očiglednog lo razloga - nečemb dovoditi u pitanje. U kontekstu teme koju ovom prilikom razmatramo to znači da prihvatamo da nas reči mogu obmanuti, ili pamet izneveriti; sliku, međutim, uzimamo kao integralan i opipljiv dokaz. Živimo u civilizaciji slike; stoga je ovo i prirodno. Posvuda smo okruženi slikama, svet nam se obrača slikama, pa i mi sami, možda jedva svesni toga, reči upotrebljavamo većinom da bismo ih pretvorili u slike. Fotografski aparat, a kasnije filmska kamera, preobrazili su svet: za večinu Ijudi to je počelo da znači da više ne moraju da zamišljaju, jer vide. Slika je, u tom smislu, postala definitivna poruka. Gotovo da se sasvim predaje zaboravu načelo: „Ništa nije u razumu što prethodno nije bilo u čulima”; otuda, za svaki znak što nam ga upučuje slika, za svaku poruku što nam ga šalje medij, smatramo da se odnosi na naš intelekt. Percepcija se, na taj način, sve većma i sve izrazitije svodi na

9 Po teoriji o „povratnoj sprezi”, svi procesi podiožni su medusobnim uticajima koji, u nekom zajedničkom organizmu, kao i njegovim pojedinačnim delovima, generišu promenei pravce razvoja kvalitativno različite od onih do ko jih su doveli faktori ko ji su uslovili i uticali na prvobitne razvojne procese.

'o Moguće je to i lingvistički dokazati; rečočigledno - ono što se spoznaje očima, ono što je vidljivo - po značenju, po semantičkoj poruci, stoji gotovo naporedo sa rečju nepobitno, neporecivo, dakle, slvarno. Slika je, dakle, predstava o stvarnosti izvan nas; mi je ne stvaramo, mi sa njom komuniciramo.

15