RTV Teorija i praksa

zapravo, jedva moguće govoriti kao o krajnje opasnom manipulativnom mediju, kao o instruoentu duhovne prinude, nasilja nad kolektivnom svešču 12 . Čini se, nasuprot tome, znatno bližim istini zaključak da televizija, kao medij masovne komunikacije, zapravo samo grupiše - ne poistovećujući ih! - pojedinačne Ijudske reakcije, i to na nivou kako socijalne tako i kultume korespondentnosti; drugim rečima, da obnavlja, nekad živo i delatno, a kasnije, u jednom trenutku civilizacijskog prevrata l3 osporeno, načelo društvene i kultume homogenizacije. Proces individualizacije, koji se odvija od kraja srednjeg veka, dobijajuči sve veče übrzanje sa pronalaskom pokretnog štamparskog sloga, doveo nas je, konačno, do gotovo potpunog apsolutizovanja vrednosti individualne Ijudske reakcije - što je, sve do pojave novih masovnih medija, predstavljajući jednu od najčešće blagosiljanih novovekovnih tekovina, od luterijanske pobune naovamo, imalo status civilizacijske dominante. Nije, stoga, nimalo neobično što se čak i svaki pokušaj koordinacije ciljeva, a pogotovo kulturne i civilizacijske homogenizacije, zaustavljao apriomom i teškom optužbom da se, zapravo, radi o pokušaju, otvorenom ili prikrivenom, uspostavljanja posvemašnjeg kriterija jednoobraznosti - da se, u stvari, radi o pokušaju uniformisanja Ijudskog duha kao vrhunskom nasilju nad najplemenitijim Ijudskim težnjama. Propuštalo se, međutim, pri tome, da se uvidi da socijalna i kulturna homogenizacija, imajući u vidu rusoovsko načelo o đruštvenom ugovoru, nipošto ne mora obavezno značiti i kanonizovanje izvesnih oblika Ijudskog ponašanja, njegovo podvrgavanje utilitarističkom duhu i/ili

' 2 Dovodi se u pitanje, čak, i sama mogućnost manipulacije (ideološke, političke, socijaine) putem teievizije, buduči da „hladnoča" medija lako otkriva obmanu, Ako jc, kao što kaže Makluan, sadejstvo publike zaista condilio sine qua non, ondabi načela komunikacije morala biti takva đa sadejstvo stimulišu, umcsto da ga onemogučuju Ne radi se, naravno, uvek i iskijučivo o načelima komunikacije: radi se, zapravo, o ukupnoj vrednosti vizuelnog prcdstavl janja u kojem je sadržana poruka. Drugim геčima. manipulacija koja је moguća u nepersonalizovanim medijima na televiziji je neostvarljiva: nekom lepo sročenom govoru možemo se diviti (prihvatati ga) dok ga čitamo u novinama;možemo sc njimezanositi dok slušamo govornika čijesereči emituju putem radio-talasa;ali na leleviziji naše je sadejstvo maksimalno uslovljeno i liкош koji nam upučuje poruku.

12 Obično se smatra da je do toga došlo u doba „visoke renesanse” (Jakob Burkhart, Kultura renesanse; Vil Duram, Istorija civilizacije: Renesansa); čini se, međutim, da jeozbiljan proces dehomogenizacije započet još u ХЈП veku, nauvodu u renesansu (Barbara Tuhman, U dalekom ogledalu).

19