RTV Teorija i praksa

Naime, uobičajeno je već, i čini se prirodnim, da se televiziji pristupa kao masovnom opštilu, kao mediju naglašene društvene i kulturne homogenizacije; iz toga proizilazi da se rezultante njene dejstvenosti podvode pod najmanji zajednički sadržatelj saobražen jednom, istina hipotetičnom, ali istovremeno i podrazumevajučem, primamom ukusu. Zaista, van svake je sumnje da strukturna, medijska amorfnost televizije u psihološkom, saznajnom i komunikacijskom - dakle i kultumom pogledu - prisilno omeđuje manevarsko polje njene kreativne i inovacijske potentnosti. Međutim, ta amorfnost, koja se čini njenom ozbiljno ograničavajućom slabošču, predstavlja, s druge strane, i njenu evidentnu snagu. Čini se, naime, sasvim prihvatljivim stanovište da televizijska slika, usled svoje elektronske prirode, nosi u sebi nizak stepen informacione „provodljivosti” što, s druge strane, gotovo iznuđeno, od gledaoca zahteva visok stepen konstruktivnog sadejstva ll . Samostalno, „medijsko” uobličavanje nekog materijala, otud, ne daje konačan, „zatvoren” rezultat; na taj način, čak i kada se u najvećoj meri kreativno manifestuje, televizija istovremeno ostaje i prenosnik: znakova, uputstava, poruka. Samo je jedan zaključak, čini se, moguće stvoriti na osnovu ove činjenice: kreativni i transmisioni aspekti televizije, supstitucija i distribucija, samo su dva pola jedne jedinstvene medijske funkcije. Sledeči zaključak, izveden iz prethodnog, čini se, mogao bi biti samo ovaj: bez obzira na to što ideje, predstave o stvarima ili saznanja usmerava ka nekim opštim, relativno lako, ili sasvim lako prepoznatljivim obrascima, televizija se ni na koji način, niti uopšte, ne oslobađa zavisnosti od složenih, često i protivrečnih reakcija masovnog gledališta. U stvari, te reakcije čak bitno uslovljavaju njen izražajni doseg, pa i samu njenu izražajnost, Pomerimo li sada, za još neki centimetar, ovakvo razmišljanje, doći ćemo do možda neočekivanog - ali, po svemu sudeći ispravnog zaključka: o televiji je,

11 „Pošto niska određenost televizije obezbeđuje visok stepen učešća publike, najdelotvornije su one emisijegdese prikazane situacijesastoje iz nekog procesa koji valja upotpuniti” /Maršal Makluan, Poznavanje opštila - čovekovih produžetaka, „Prosveta” Beograd. 1971, str. 587

18