RTV Teorija i praksa

harmonije novih formi i oblika. Jer, u suštini, čovek raspolaže veoma malim brojem tema, i tek nešto većim brojem valjanih ideja o tome kako da ih učini dostupnim dubokoj umetničkoj spoznaji; otuda i ima ozbiljne osnovanosti u stavu da forma čini sadržinu. Ovo, ipak, u priličnoj meri opšte saznanje, vodi nas, međutim, ka jednom posebno zanimljivom zaključku: čini se, naime, opravdanim pretpostaviti da če, usled neposrednijeg međusobnog prožimanja na izgled disparatnih umetničkih vrsta podleglih, takođe, opštoj tendenciji „specijalizacije”, separatne estetike pojedinačnih umetnosti u sve većoj meri prestajati da postoje ili, bar, da se međusobno otuđuju, ustupajuči mesto komparativnoj estetici koja svoje aksiološke norme neće moči postavljati drugačije do li u jednom „interdisciplinarnom” sklopu .To če reči, u takvoj strukturi teorijske supstitucije koja će, tražeći argumente za procenu nekog književnog dela, biti prinuđena da se poziva na postojeće, već uspostavljene argumente iz, na primer, domena muzike. Ili koja če, na primer, nastojeći da pruži übedljivu vrednosnu sliku evolucije filma, kao izvorne umetničke discipline sa vlastitim jezikom i sintaksom, osečati neophodnost da se pozove na zajedničko iskustvo drame i slikarstva (što, naravno, nipošto neće značiti da film, kao umetnost, smatra tek pukom rezultantom stvaralačkih sila što dejstvuju u njihovom kreativnom prostoru). Što god bilo koja od umetnosti bude više produbljivala svoje napore da iznađe nove forme i oblike kako bi adekvatnije izrazila nova, složenija gledišta u skladu s razvojem Ijudske misli i civilizacije uopšte, to če sve većma iznalaziti tačke dodira sa ostalim umetnostima, srodnim ili manje srodnim, Kao što dva pojedinačna, međusobno bliska stabla, puštajuči korenje dublje u tle u potrazi za novim vitalnim sokovima, u jednom trenutku dodirnu jedno drugo, i možda se isprepletu, stvarajuči bitne uslove za dugu i plodonosnu osmozu. Međutim, bitan aspekt čitave stvari sastoji se u činjenici da im je osnova zajednička, i čitava se evolucija na izvestan način svodi na potrebu da proces osmoze bude što večma izražen, i moguč za prepoznavanje već na prvi pogled. Muziku i film če, tako, povezivati ritam, auditivni i/ili vizuelni, ali, u suštini, istovrsna je dinamička sila pomoču koje se stvara

7