RTV Teorija i praksa

nešto: ne postoji više, u kraljevstvu Ijubavnog odnosa, nijedna slika - najsičušnija Ijudska vrlina kao ni najzastrašujučija Ijudska izopačenost - koju bismo mogli naprečac obezvrediti, zanemariti ili prokazati, oduzimajuči joj njen Ijudski legitimitet. Ne radi se, pri tom, naravno, o negaciji socijalnih tabua; radi se, u stvari, o afirmaciji Ijudske složenosti. U tom konceptu Ijubavi, u zapadnoevropskoj kulturnoj tradiciji, ekstaza je samo naličje patnje, i bol je samo lice sreče. Bilo je, po svemu sudeći, potrebno tek grozničavo, donekle neurotizovano iskustvo moderne umetnosti da nas pouči da je sve što možemo osmotriti ili što možemo zamisliti, dostojno transponovanja u neki od oblika koji, u manjoj ili večoj meri, zadire u umetničku sferu. To iskustvo poučilo nas je da i prividno najpraznija Ijudska sudbina, najnehotičniji gest čovekov, najnepovezaniji tok njegovih misli, prcdstavlja modus za polaznu poziciju umetničke kreacije: da je seme intelektualne spoznaje, magma stvaralačkog nadahnuča i čulno polje zasejano svim nijansama osečajnosti. U Tvenovoj zabavnoj priči o Kraljeviču i Prosjaku moguče je, na primer, nazreti težnju da se ospori jedan na izgled postojan, i dugo vremena skoro nedodirljiv umetnički princip koji se zasnivao na traganju za kauzalitetom u dcfinisanju Ijudske sudbine. Šta, međutim, ako uzajamna uslovljcnost razloga i okolnosti zapravo ni ne postoji, kao što je u jednom drugom slučaju već bilo nagovešteno - naime, u odista izuzetnim Alisinim pričama koje je donela iz Zemlje čuda? Samo stoga što je jedna 1 jubopitljiva devojčica potrčala za Zecom-sa-časovnikom, ili stoga što je jedan prosjačić gotovo bezobrazno ličio na jednog kraljeviča, stvorene su pretpostavke za jednu novu formulu života, za meta-etiku egzistencije. A to udvostručavanje ličnosti, ta, zapravo, persona, kao kod Tvcna, ili taj mimetički preobražaj, taj nadrealističko-apsurdni kalambur stvoren na odrazu jednog imaginarnog svcta, kao kod Luisa Kerola - eto gde dobijaju, uza sve, i svoju nadahnutu, duhovitu i zabavnu repliku u dečjim programima koje je Dušan Radovič pisao za telcviziju. Čini se jasnim, po svemu sudeći, i na osnovu ovog primera uzetog iz jednog savremenog elektronskog medija, televizije, da je umetnička evolucija samo trajna izložba nastojanja da se uspostave nove

6