RTV Teorija i praksa

slušališta koja je bar u izvesnom smislu mogla da se protegne i na radio-reportažu. Možda to zvuči suviše arbitrarno, stvar je u tome što se svet reportaže (na primer izveštaj sa sportskog meča) odnosi na radnje u određenom fizičkom prostom i što se koristi verbalnim supstratima prosotra, pa ipak, prostor je u samoj svojoj suštini izrazito majorizovan protokom situacije u vremenu. Znači; prostor sugerisan preko vremena. Ne podleže sumnji da vremenski aspekt u radio-delu (prenosu) igra dominantnu ulogu. Svakako treba podvući rasprostranjenu skalu vremenskih aspekata radijskog dela sa događajnom sadržinom, јег ovde se ne radi samo o fizičkom vremenu, već i o psihološkom, filosofskom, istorijskom... Dakle,_ več imamo obogaćenje fonskog elementa za njegovu igru u mnogoaspektnom vremenu. Ipak, sama fonija, a radi se gotovo isključivo o Ijudskom glasu (ponavljamo: gotovo isključivo), je veoma složena pojava. I ovde ne ulazimo u mnoge i interesantne deiaijc već ćemo samo istaći da verbalna radio-poruka predstavlja dvostruku vrednost; prirodnog jezika i Ijudskug glasa. b takvoj suuaciji glas lišcu \izuclne okoline, drugačije nego u autentičnom pozorištu, zahteva specijalno iznijansiranu intenzivnost, boju, ton, a time je i drugacije primljen od slušalaca. 1 još jedna stvar, a od izuzetne je važnosti; glas nevidljivog davaoca prima se kao poruka ličnog, neposrednog sagovornika što potencira intimnost ooruke čak i onda kada se radio-emisija sluša u grupi, do čega, uostalom, dolazi veoma retko, naročito u vreme ekspanzije televizijskih prenosa. Ovu poznatu intimnost imaju i muzičko radio-prenosi (instrumentalni, јег su vokahri solo ili horsko pevanje smešteni kao jezički govorni prenosi van muzičkih audicija). Tako dolazimo do četiri osobine radio-prenosa u njegovoj ontološkoj suštini: foničnost, vremenska mnogoaspektnost, intimnost i individualna neposrednost.

52