RTV Teorija i praksa

Milan Vlajčić

TELEVIZIJA I TV KRITIKA

~Ne čitajte da biste protivrečili i opovrgavali. Niti da biste verovali i primali za gotovo. Niti da biste našli priče i razgovora. Već da merite i rasuđujute. Neke knjige treba tek okusiti, druge progutati, a tek poneku sažvakati i svariti. To znači: neke treba čitati samo delimično, druge čitati ali ne pažljivo, a tek mali broj valja čitati u celini, vredno i marljivo“. Tako u svojim ~esejima“ preporučuje engleski mislilac Frensis Bekon. Zamenite u gornjem navodu „čitanje" sa ~gledanje“ i ~knjigu“ „televizijskim emisijama“ ili „programima", i dobićete sasvim korisno uputstvo za način poimanja televizije kao najmoćnijeg i najdemokratskijeg sredstva javnog opštenja. Ako, pak, zadržite reč ~čitanje“ i ~knjige“ zamenite „televizijskim prikazima“, Bekonov savet ostaje upotrebljiv i saglasan našim današnjim iskustvima. Nisam se upustio u ovu malu igru rečima da bih pokazao jalovu relativnost svih stvari i izgovorenih sudova, već da bih podvukao univerzalnu prodornost Bekonovog suda, koji, polazeći od odnosa knjige i njenog čitača, ukazuje na temeljnu konstantu odnosa između ma kojeg medija i pojedinačnog korisnika. U jezgru ove napomene je ukazivanje na važnost ličnog, individualnog kritičkog prosuđivanja, čak i kad nije reč o nekome ko javno i profesionalno (što će reći, u vidu zanata) obrazlaže svoje sudove o određenoj stvaraldčkoj oblasti i medijskoj delatnosti.

7